Evropsko folklorno nasleđe čuva zlokobnu priču o biljci Mandagori ,koja je predmet mnogih legendi,bajki,ali i filmskih serijala i magijskih rituala.O ovoj biljci postoji  toliko materijala da se može ispričati cela knjiga,mi ćemo vam preneti one najintrigantnije delove legendi ali i verovanja o velikoj magijskoj moći ove biljke.

Da krenemo sa možda najvećom zabludom koja se vezuje za ovu biljku.Mandagora se pogrešno poistovećuje sa biljkom Atropa Belladona,što je pogrešno jer radi se o dvema različitim biljkama.Ovu biljku čovečjeg oblika,nalazimo u bašti boginje Afrodite ali i Kirke,čarobnice samotnog ostrva Aeaea.O Mandagori i metodama lečenja,antičkog sveta,kada su veštice imale primarnu ulogu u iscelivanju ,pre pojave Hipokrata i konvencionalnih metoda,pisali smo već OVDE   Sama priča o zloglasnoj biljci počinje još u drevnim mesopotamskih spisima,negde oko 2000 godina p.n.e.

U Knjizi Postanka govori se da je Kralj Solomon nosio deo ove biljke u prstenu kako bi mu dao magičnu moć,jevrejski i arapski zapisi govore o Mandagori kao biljci koja je đavolja lampa i koja noću sija vanzemaljskom svetlošću.

 

Mandagora officinilas se spominje u Orfskoj Argonautici kao biljka iz bašte boginje Hekate. U istoimenom mitu Medeja sveštenica Hekate ,pravi mast iz Mandagora biljke kako bi Jasonov oklop učinila nepobedivim.Zanimljivo je da je ova biljka tokom dugo vremena neizostavan sastojak veštičjih masti.Ali takođe, je istorija nešto što je svima više manje poznato,magijske praktikante i interesente više zanima njena magijska upotreba.

Njena primena u antičkoj medicini koja se i zasnivala na herbalistici,pre konvencionalnih metoda ,poznata je još od doba drevnog Egipta kada su se u malim jastučićima skladištile isparljive tečnosti biljke,koji su se sušili, a nakon toga za potrebe anestezije,natapane tečnošću i stavljane pod nos pacijentima.

LEGENDA O OBEŠENIM LJUDIMA I BILJCI

Svakako najpoznatija legedna ili pak,istina vezana za Mandagoru jeste da se najviše može pronaći na poljima gde su visili obešeni ljudi.Da li je istina,možemo da verujemo ,ali činjenica je da su ljudi vremenom primetili da je na poljima gde su bili vešala ,čest slučaj bio naći Mandagoru.Verzije verovanja idu od toga da je ta poslednja ejakulacija obešenog čoveka koja je pala na zemlju dala Mandagoru,dok je u Velsu i Nemačkoj postojalo verovanje da je Mandagora izrasla iz suza obešenog nevinog čoveka,s tim što je u Nemačkoj uslov bio da obešeni čovek bude iz lopovske porodice,ili neko kog je majka ukrala tokom trudnoće.Generalno telesne tekućine ,uključujući i krv,bile su uzrok rasta ove biljke,a recimo, bar mrva zemlje na kojoj je par vodio ljubav bila je pogodna za  rituale stvaranje duhova zaštitnika ,o kojima će kasnije biti reči.

SMRT I LUDILO

Jedna od najrasprostranjenijih legendi koja se vezuje za Mandargoru jeste da onaj ko bi je iščupao iz zemlje , rizikuje sopstveno ludilo ,na kraju i smrt.Verovalo se da je cela biljka  povezana sa Đavolom,naročito njen koren.Takođe, osim legende o rastu na poljima gde su padali obešeni ljudi,verovalo se da ju je lako naći na raskrsnicama,gde su sahranjene ubice i samoubice.O verovanjima vezanim za raskrsnice pisali smo OVDE.

Mnogo različitih Tabua bilo je povezano sa branjem ove biljke,U Grčkoj se verovalo da je koren biljke povezan sa samim Hadom.Berba bez odgovarajućih ritualnih priprema rizikovala je da je i sam berač biljke mogao  upasti direktno u Had.

Najpoznatije ritualno čupanje Mandagore jeste da se za samu biljku veže crni pas.U varijacijima ovaj rituaal bi se izvodio tako što se komad mesa baci psu i kada se on trgne isčupa biljku,ali i svo zlo povuče na njega.Nekada je i pas morao biti gladan da bi ritual uspeo.

Kod anglosanksonaca sigurno čupanje Mandagore se obezbeđivalo crtanjem tri kruga oko same biljke,ritualnim oruđem od gvožđa.Krugovi su oduvek bili simbol zaštite,povlačenje ovih krugova je trebalo da obezbedi zaštitu od zlog duha same biljke.

Rimljani su je vadili tako što muškarac koji je vadi , morao da obezbedi da prilikom čupanja korena, vetar mu ne duva u lice.

U Jermeniji je verovanje da se tri dana pre branja Mandagore,mesto gde raste mora posetiti u društvo mlade device.Generalno u čitavoj istočnoj Evropi važilo je verovanje da svako ko isčupa koren Mandagore,rizikuje da ako ošteti koren,svo zlo sa biljke pređe na njega.

Kao što  rekoh na početku teksta,i sami viditi o o ovoj biljci se može napisati čitava knjiga.

Ipak,srednjevekovno tradicionalno veštičarstvo izgleda da nije imalo toliki strah od ovih legendi vezanih za Mandagoru,već je njen koren korišten u spravljanju talismana,odnosno Homonukleusa ili biljnog duha koji je imao za cilj da zaštiti kuću.Smatralo se da su ove fetiše veštice dobijale lično od Đavola kako bi im pomogao u njihovom radu.

STVARANJE MANIKINA

Od korena Mandagore pravili su se mali ljudi ,koji su nakon određenih rituala ,po verovanju,bili naseljeni duhom koji postaje verni zaštitnik,ali i sluga koji bi izvršavao svako naređenje vlasnika.Ove biljne lutke nazivaju se manikinini,i po tradiciji trebalo je da budu ,nakon odeđenjenih ritualnih radnji,pokopane na nakom posebnom mestu kao što je raskrsnica ili groblje ,kako bi oživeo.

U tradicionalnom engleskom veštičarstvu koren ove biljke se vadio između zimske kratkodnevnice i prolećne ravnodnevnice kada je sadržao najviše energije.

 

Odmah nakon Novog Meseca,pre nego što Mesec počne da raste ,koren biljke se pažljivo eshumira,donji listovi uklone,a ritualnim nožem sam koren se podeli na više humanoidnih korena.Tradicionalno bi trebalo da se nožem iskleše pol suprotan praktičaru,mada je najčešće bio neoznačenog pola.Zatim se biljka vrati u zemlju i tu ostaje ceo mesečev ciklus,dok praktičar redovno donosi ponude u vidu mleka ili krvi.Tokom ovog perioda delovi korena od kojih se pravio lik su zarasli, a sa redovnim ponudama i prizivanjem   duh pozvan u koren.Nakon ovog Lunarnog ciklusa koren se iskopa i ostavi da se suši što je proces koji može da potraje nekoliko meseci.

Kada se koren osuši ,i kada je duh pozvan i uskladišten u samu biljku,počinje proces oživljavanja korena u jednoj vrsti krštenja koja uključuju i prskanje specijalnim uljima.Sam koren se obično čuva u nekoj vrsti tkanine uskladišten u kutiju ,najčešće u blizini ognjišta u sredini kuće.Sam kovčeg ili kutija se takođe može osnaživati čarolijma i svetim simbolima.Koren se takođe može čuvati i u drvenoj posudi gde se prska ugljem ,mlekom,krvlju ili medom.

Njena magijska upotreba je karakteristična i za ljubavnu magiju ,a sama njena povezanost sa plodnošču spomenuta je i u Bibliji kao biljka za lečenje neplodnosti u Postanju 30; 14-16.

Fejsbuk Komentari

OSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo vas unesite vaše ime ovde