Autor Tau Zostrijan
Kletve, kako se bacaju i kako se od njih odbraniti, jeste jedno od najčešćih pitanja zbog kojih se ljudi i interesuju za onostrano. Ali istovremeno to je i jedno od pitanja kojim bi ljudi trebalo najmanje da se bave. Među čarobnjacima, isto kao i među domaćim vračarama, granica između dobrog i zla je tanka i često veoma maglovita i nejasna. Skoro svi od njih su u stanju i da leče i da nekog razbole, da skinu sa nekog crnu magiju i kletve, ali i da ih nabace.U daljem tekstu koristićemo izraz „bacanje kletvi“ jer se on odomaćio,mada bi primereniji bio – proklinjanje.
Kletve ne bacaju ljudi, za njih to urade onostrana bića koja postoje na drugoj razini egzistencije, nevidljivo našim fizičkim očima. O takvim bićima i kako ona utiču na ljude već je bilo reči na sajtu u tekstu Tetovaže -nesrećna igra sa demonima.Tetovaže -nesrećna igra sa demonima
Kletve mogu da budu porodične, dakle da nešto vučemo zbog nekog postupka nekog našeg pretka, ili mogu da se steknu za našeg života. U prvom slučaju nastanka kletvi, proces je kompleksniji i zahteva da mi iskupimo tog našeg pretka i da se na taj način i on oslobodi toga i „onostrano uzdigne“. Jedan od drevnih evropskih načina za rešavanje tog problema kletvi u nekim slučajevima bilo je venčavanje za drvo. To je tako rađeno kad je jedna velška čarobnica privatno dolazila u Srbiju i onda, kad je već bila tu, rešavala neke probleme ljudi koje je sretala. Ali generalno postoje i drugi načini da se to uradi, ne ritualni. Pokazalo se u praksi da takozvane porodične konstelacije, kao moderna psihološka tehnika koja ima korene i inspiraciju u afričkom animizmu i šamanizmu, u nekim slučajevima sasvim dobro rešava delimično, ili čak u potpunosti, ovaj problem.
Skidanje kletve
Ozbiljan način da se reši kletve je da se prvo ritualno okupa u vodi u koju je dodato vinsko sirce i brion, da bi se potom dve kapi rastvora amonijaka u vodi stavile na zadnju stranu vrata. Zatim se kletva veže za kamen koji se stavi u kutiju i zakopa negde na nekom divljem mestu u prirodi. Za ovo je potrebna velika veština. Tradicionalno bi se kletva prenela na neku životinju ili drugu osobu, ali to je danas već veoma nemoralan način rešavanja ovog problema.
Kletvom protiv kletve
Još tradicionalniji način je da se kletva napadne drugom kletvom. To je slično kao kada se ćelije raka napadaju zračenjem i opasan je metod, pošto se tu crna magija uklanja crnom magijom. Veoma malo ljudi je za to sposobno danas, jednom u razgovoru sa veštičijom Kraljicom Engleske pokrenuo ovu temu i ona je bila veoma protiv takvog pristupa. U prošlosti veštice su to radile, danas veoma retko.
A kada se to radi onda to može da izgleda na sledeći način. Prvo je potrebno odrediti odakle dolazi kletva. Tarot i visak su jedan od načina da se suzi krug mogućih vinovnika. baciti vradžbinu da se razotkrije je drugi i tada bi, tradicionalno, onaj koje to počinio došao u kuću žrtve u tačno određeno vreme i pitao nešto sasvim obično, unapred određeno, dovoljno besmisleno da to ne može biti niko drugi. Takođe, ako bi na primer neko ko je došao da baje u kuću ostavio otisak stopala na zemlji, tada bi bajalica uključila da se u otisak zabije ekser. Osoba koja bi sutra prošla pored kuće šepajući je krivac.
Kada se sazna ko je to, onda se nabavi nešto njegovo. Ili bar fotografija, ali ako se ima nešto što sadrži DNK tim bolje. U slučaju da se obezbedi sper*a, na primer, dobar čarobnjak može da u*ije žrtvu preko toga u roku od 28 dana. Onda se nabavi kartonska kutija dovoljno velika da se u nju smesti lutka. Kutija se dekoriše tako da liči na mrtvački sanduk. Bilo koja lutka može da posluži, može i da se napravi i može da to bude i nekorištena dećija lutka. Bitno je kako se lutka ispuni i posveti, tj krsti, da predstavlja žrtvu, a ne da smo je mi napravili.
Potrebno je još i ogledalo, novo, koje nikad nije uhvatilo naš odraz. To ogledalo se posveti tako da vrati sve kletve i crnu magiju i razbije čekićem, a komadi se stave u kutiju tako da opet ni jedan ne uhvati naš odraz i zalepe se lepkom tako da je sad u kutiji slepljeno ogledalo. Lutka se ispuni španskom mahovinom, a oči joj se povežu da ne vidi, što je i zaštita da onaj kome se vraća ne može da vidi šta se dešava. Lutka se potom ritualno muči i simbolično ubije, iznad se zapali crveno crna sveća koja služi za vraćanje magije i onda se kutija sahrani. Postoji varijanta da se sahrani na groblju, a neki to rade i sahranjujućj je u mravinjak. Duhovima podzemnog sveta se pri sahrani plati novčićem, odgovarajućim alkoholom i sa još par stvari i ceo proces je time završen, a najbitnije je pri izlasku sa groblja i povratku kući ne osvrtati se.
Granice zastite
Magijski i religijski sistemi nekog područja su zasebni „operativni sistemi“ sa vlastitom „bazom podataka i izvršnim aplikacijama“ i svaki takav sistem verovanja je mali univerzum za sebe. Sama inicijacija u neki ozbiljan sistem kao deo rituala inicijacije obično traje veoma kratko, ali najveći deo ostalog vremena tokom inicijacije zapravo ode na zaštite koje dobija onaj koji se inicira. Dok je neko u okviru koji definiše taj sistem, taj neko je zaštićen. Ako izađe iz okvira tog sistema nema garantovane zaštite.
Uzmimo primer američke psihodelične biljke Pejotl. Ceremonije u kojima se ona koristi su izričito deo duhovne tradicije i linije prenošenja u okviru odredjenih američkih pustinjsih područja i nemaju baš ništa sa ostalim delovima sveta. Pejotl nije samo psihodelik, on je i veza sa onostranim bićem, kao i svaki drugi prirodni psihodelik. Oni nam ne obelodanjuju samo ono što je u nama i delove naše istinske prirode. Kao biće, Pejotl je nešto što sa Indijancima koji žive u pustinjskim delovima Amerike zajedno stvara realnost.
Ako neko iz Japana ili Indije, ko ima zaštitu bića iz sistema koji je kreirao njihovu realnost, želi da učestvuje u Pejotl ceremoniji, on jednostavno izlazi izvan svoje definisane realnosti i granica svoje zaštite. Bića koja ga štite možda neće, a možda i hoće, želeti ili biti u stanju da ga zaštite. Ne zato što ne žele, a nekad i ne žele, već jednostavno pitanje je da li će biti u stanju da ga prate. Ali ako je neko u nekom sistemu i ne brlja puno sa strane, onda ga zaštitnici tog sistema štite i stvari mogu da se dogode bez posledica, ili bar da budu mnogo blaže i da budu amortizovane.
Astralni plan je boravište različitih bića, zato neko mora biti pročišćen da ne bi pao pod njihov uticaj. Moderno ih zovu entiteti, ali ja sam staromodan i zovem ih duhovi. O nekima od ovakvih bića Boris Damjan je imao lepu knjižicu u samostalnom izdanju tokom osamdesetih, a svakako je veoma dobro urađena literatura na tu temu i knjiga Živorada Mihajlovića-Slavinskog Nevidljivi uticaji.
Svi mi koji smo odrasli u hrišćanskoj kulturi znamo da čim se pomenu duhovi ili demoni, svi odmah mislimo nešto najnegativnije. Ali univerztum nije tako crno – beo.
Nju Ejdžeri imaju tendenciju da bogove i anđele vide kao superiorno usavršena ljudska bića. Zapravo, umesto te antropomorfizacije anđela koja ih praktično srozava na malo elitniji ljudski nivo, oni su nadindividualna stanja bića i imaju karakter realnih bića i nisu kreacije koju stvaraju fragmenti naše imaginacije ili objekata koje formira naše verovanje. Oni su subjekti koje naš um ne može da razume sve dok naša svest nije imala unutrašnji uvid u prirodu nekog anđela. I zato su zapravo većina onih koji u regionu drže radionice o andjelima zapravo pod uticajem demona koji ih čine pohlepnim i željnim novca i pažnje. Stoga ćuvajte se vukova u jagnjećoj koži.
