U našoj bogatoj i živiopisnoj narodnoj tradiciji, jedan se praznik ipak izdvaja po svojoj neverovatno koloritnoj običajnoj praksi. Zato i nije slučajno da je Vuk Karadžić u svom “Rečniku” posvetio Đurđevom danu dvostruko veći prostor nego Uskrsu.
Đurđevdan je veliki prolećni praznik kojim se odvaja letnji period od zimskog, pa se mnoga verovanja u vezi sa njim odnose upravo na pobedu nad hladnoćom i na bujanje života. Običaji i magijske radnje za zaštitu, zdravlje i plodnost koje se tog dana obavljaju dobrim delom su iz praslovenskih i starobalkanskih vremena, što njhovom folkloru daje i posebnu boju i životnost. Uostalom, setimo se rečenica iz poznatog romana Meše Selimovića “Derviš i smrt”:
“Izgledalo je da u ovoj đurđevskoj noći kasaba cepti u groznici… Iza tarabe su se čuli veseli glasovi devojaka što su spremale miloduh i crvena jaja u bakrače pune vode da se u ranu zoru izmiju, kao divljaci, verujući čaroliji cvijeća u noći… u ponoć otići će ove djevojke pod vodenice i gole se kupati na vodenoj maji što je rasipa vodenički točak…”
Ponoćno kupanje
Verovanje kaže da je ta zapenjena voda koja prska sa vodeničkog kola magijskog delovanja: štiti od bolesti, čini lice svežim i lepim, kožu mekom i nežnom. I nije se samo umivalo u toj vodi. U nju se stavljao đurđevak sa zelenim lišćem, a zatim se sušio i pripremao kao pouzdan lek protiv prehlade.
Đurđevak, biljka sa malim, belim zvonastim cvetovima i crvenim plodovima, i inače se smatrala izrazito magijskom, a nekada su je i lekari puno preporučivali, pa je vidimo i u ruci Nikole Kopernika, na poznatom drvorezu sa njegovim likom. Francuzi, ne zaboravljajući svoje keltske korene, veruju da đurđevak donosi sreću. Zanimljivo je da je za njih proslava 1. maja nezamisliva bez ovog cveta, a tradicija je da se odlazi na prvomajski izlet (praznik starih Kelta), da se bere đurđevak.
Đurđevak sadrži i glukozid, najjači srčani otrov biljnog sveta, pa su se njime obilato koristile i veštice, a kitili su se njime i naši hajduci kada bi se na Đurđevdan odmetali u hajduke, sve po onoj narodnoj pesmi: “Đurđev danak, hajdučki sastanak”.
Narodna tradicija vezuje uz ovaj dan i druge billjke. Među njima je i oman, sa svojim karakterističnim listovima i čupavom žutom cvetnom glavicom. Ovu lekovitu biljku devojke su brale, ostavljale preko noći na rosi, a onda sušeile, da bi po Đurđevdanu poslužila za “ljubavnu pomamu”. Drugim rečima, o Đurđevdanu se spremao i svojevrsni narodni afrodizijak. Oman ubran u petak uoči Đurđevdana, spada, pored odoljena, i u najkorišćenije amajlije protiv “zlih očiju”.
Biljna magija
Đurđevdan, u svakom slučaju, slavi za praznik oživljene prirode, kada se raznim običajnim radnjama nastoji preneti njena snaga, pre svega nove vegetacije, na ljude, životinje, useve i vinograde. Zato je folkloristika praznika velikim delom i vezana za bilje.
Uoči praznika , domaćica uzme uskršnje jaje zvano “čuvarkuća” i stavi ga u sud. Okolo naređa razno bilje: zdravac (simbol zdravlja), dren (za čvrstinu), grabež travu (da se momci grabe oko devojke), bršljan (da snahe budu privržene kući)… Sve ovo se polije vodom do vrha posude i stavi pod ružu, da bi se sutradan, odmah posle ustajanja, ukućani umili tom vodom.
Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelene grančice u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni”. Ponegde je običaj da se ovo kićenje zelenilom vršie na sam Đurđevdan pre zore.
Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“ (slično krstovima od badnjaka za Božić).
Običaj je bio i da žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa vodeničkog kola, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različito bilje, a naročito selen.
Magija vode
Ujutru se svi redom umivaju sinoć pripremljenom vodom: deca – „da budu zdrava kao dren“, devojke – „da se momci grabe oko njih“, stariji – „da budu zdravi“, domaćin – „da mu kuća bude dobro čuvana“, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.
Na Đurđevdan se, inače, ustaje rano, pa se odlazi na uranak u šumu, planinski vis ili livadu uz reku ili potok. Bere se razno bilje, pletu venci, po mogućstvu i okupa u reci (u koju se ponekad bacaju venci od raznog cveća ili se sipa mleko), pre sunca.
Ta voda pominje se u magijskim obredima, čak i savremeno pranje vuče korene iz tih verovanja, a zanimljivo je da se od svih koji se bave bioeneregetskim radnjama takodje traži da peru ruke u tekućoj vodi posle rada, kako bi sprali statički elektricitet.
Postoji i sličan način otklanjanja onerozne ozračenosti (čini i uroci), koji neki iscelitelji i danas koriste, a niz jak mlaz vode oavlja se, recimo, i jedno od mogućih čišćenja kristala, pri čemu se obično vizuelizuje bela svetlost koja kroz njega prolazi. No, simboličko značenje vode uglavnom se svodi na tri bitna područja: izvor života, sredstvo očišćenja i središte obnavljanja. Ne treba zaboraviti da celi Stari zavet slavi dobročinstvo vode, koja se pojavljuje kao znak blagoslova. Najzad, treba li uopšte podsećati i na nezaboravnu filmsku scenu ritualnog đurđevdanskog kupanja u Kusturičinom “Domu za vešanje”?
U vezi sa Đurđevdanom je i Biljni petak. To je petak pre Đurđevdana i tada se bere lekovito bilje, a narodni travari odlaze na njima znana mesta po visoravnima i proplancima. Veruje se da bilje ubrano na ovaj dan ima zuzetna lekovita svojstva.
Đurđevdanu se, ipak, najviše raduju Romi. Razumljivo, ako znamo da je najveći neprijatelj na njihovi vekovnim putovanjima bila zima, pa su zato u svetom Đorđu videli najvećeg prijatelja. Za njih on ne ubija aždaju, nego hladnoću. U mahalama se na ovaj dan svira nadahnuto i iz sve snage, a opšte veselje traje do kraja praznika.
Polazeći iz svoje prapostojbine Indije, Romi su sa sobom poneli veliki broj tamošnjih običaja.
Uoči praznika, Romi poseku mladu vrbu , okite je vencima i cvećem i pobodu u zemlju. Rodne žene stave neki deo svoje odeće ispod drveta i tu ga stave da prenoći: ako sledećeg jutra nađu list tog drveta da leži na odeći, onda su sigurne da će imati lak poprođaj. Idućeg jutra, svi se okupe oko drveta. Glavna figura svetkovine je zeleni Đorđe, mladić pokriven od glave do pete zelenim lišćem i cvećem. On baci nekoliko rukoveti trave stoci (ako je ima) da ne bi bilo oskudice u hrani tokom naredne godine. Zatim uzme tri eksera, koji su tri dana i tri noći bili u vodi, i zabije ih u vrbu, pa ih onda izvadi u potok ili drugu vodu.
U mnogim krajevima, Romi uoči Đurđevdana lože u svojim naseljima na ulicama velike vatre oko kojih igraju i pevaju. Na sam praznik izjutra odlaze na izlet negde u okolinu, gde peku jagnje i vesele se.
Ljubavna magija i čini
Praznik je i prilika za razna proricanja i gatanja. Pod devojački jastuk stavljali su se, tako, predmeti pojedinih mladića, pa kojeg bi ona sanjala, taj bi joj bio “zapisan” za muža.
Raširen je i običaj da devojka uoči samog praznika oguli veliku, lepu, crvenu jabuku, ne prekidajući ni na jednom mestu nit kore – to učini neposredno pred spavanje, u tišini, ne razgovarajući ni sa kim, a koru jabuke stavi pod jastuk, zamotanu u vezenu maramu. Te noći sanjaće onoga sa kojim će biti “zauvek”. U nekim krajevima devojke gule crvenu jabuku sve dok se kora ne prekine. Zatim, u pretprazničnoj noći takvu traku od kore bace preko ramena. Veruje se da će kora pasti tako da pokaže prvo slovo imena ili neku drugu osobenost momka za koga će se devojka udati.
U okolini Aleksinca devojka pogleda momka kroz prsten i kaže: “Kad budeš uzvratio ovaj pogled, tada se razdvojio od mene”.
Dani oko Đurđevdana su, po narodnom verovanju, pogodni i za spravljanje ljubavnih amajlija i “bacanje čini”. Još i danas se može naići na verovanje da sva čaranja, bajanja i crnomagijske čini nestaju upravo na Đurđevdan. Drugim rečima, na ovaj dan prestaju magijska čarobnjaštva prethodnih meseci, a stvaraju se nova. “Zato se tog dana treba čuvati” – upozorio je i Dračen Jakčin, autor “Proleća u ogledalu magije” – “da nam neko u kuću ne unese spletene raznobojne konce, crnu vunu ili kavku sličnu čaroliju zla”.
Uostalom, dugo su odolevala vremenu i verovanja o sakupljanju veštica u đurđevskoj noći, ali i vila na sam praznik…
A prema “narodnoj meteorologiji” se veruje da će ako je na Đurđevdan vedro – „biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan pada kiša – „da će leto biti sušno“. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.
U svakom slučaju, đurđevdanska običajna praksa potvrđuje da je proleće, u svim verovanjima i religijama, bilo mitsko i magično. Njegov kult plodnosti bio je povezan sa radostima života i vegetacije, i preoblikovan u misterije. Tako i sveti Đorđe, kao narodno prolećno božanstvo, pesmama otapa led, donosi zdravlje, igru i veselje, puni livade cvećem, njive klasjem, bačve vinom, polja jaganjcima.
Đurđevdanska magija -kada veštice i devojke vračaju
