Karl Jung ,gnostik i mistični sveštenik-okultizam i dubinska psihologija

„Da li verujete u Boga?“ „To je teško odgovoriti … Znam. Ne moram da verujem. Znam. ”.-reči su Karla Gustava Junga ,koje su zabeležene u intervjuu datom neposredno pred njegovu smrt.(1875-1961)

Dve hiljade godina pre Junga i dubinske psihologije pojavili su se gnostici koji su praktikovali tehnike svesnog povezivanja s božanskim, pomoću unutrašnjeg simboličkog iskustva.To su bili naučeni ljudi koji su crpili materijal iz mnogih učenja za svoju priču, pre svih platonske I pitagorejske škole,ali su uključivali I Isusa.

Gnostici su se vodili mišlju da je lično poznavanje svih duhovnih istina dostupno svakom čoveku i da je dostizanje takve svesti vrhunsko dostignuće svakog života. Priča o Isusu smatra se vrednom kao vodič za postizanje takvog iskustva, ali ne i činjenične istine.

Sukobi koji su nastali između ranih hrišćana i gnostika nastali su zbog verovanja hrišćana da je Isus  proizašao iz nevinog rođenja, vere i fizičkog vaskrsenja i  da Bog nema ženska svojstva. .Takođe, su odbacili mnoge etičke i moralne strukture društva pripisane porodici, crkvi i samom sistemu političke i društvene pripadnosti,kao I mnoge druge strukture religije I društva.Zbog toga su ih rani hrišćani proglasili jereticimae.

Primarni cilj gnostika bila je transformacija uma, vođena unutrašnjom direktnom Gnozom koja nastaje iz duše u obliku arhetipskih slika.

Kada je Konstantin postao rimski car ,početkom četvrtog veka, gnostici i gnostička učenja bili su agresivno napadnuti i dovedeni u progon. Kada su zarobljeni, kao jereticu su ubijeni , a njihova evanđelja zapaljena. Nekoliko gnostičkih učenja  koje danas imamo otkriveno je u staklenkama u pustinji na Bliskom Istoku, zakopanim tokom tih ranih progona u četvrtom i petom veku. Iako su rani gnostici zarobljeni I spaljivani oni su u tajnim odajama nastavili svoje učenje ,a kroz vekove postojale su druge ezoterijske škole koje su sadržavale elemente gnostičkog razmišljanja – , katari, alhemičari, kabalisti, rozenkrojci  i teozofi. Mnoge od njih su ,takođe ,hrišćani napali kao jeretike, možda ne aktivnije i zlobnije od katara, aktivnih u dvanaestom i trinaestom veku u južnoj Francuskoj ,koji su progonjeni i zapaljene tokom inkvizicije. U ovoj borbi koja je već vekovima neprekidna, naše razumevanje gnostika u velikoj meri pišu dominantne religije.

No druga polovina devetneastog I početak dvadesetog veka otvara  novo polje psihologije koje je ušlo u unutrašnje mentalne I emocionalne sfere ,koristeći ono što je religijom bilo dozvoljeno -a to je naučna disciplina.Karl Jung se počeo udaljavati od perspektive nesvesnog Sigmunda Frojda i počeo je istraživati kolektivno nesvesno sa duhovnim osobinama.

Jung je na ljudsko iskustvo počeo da gleda kao ,ne samo  iskustvo uma i tela, već iskustvo koje uključuju dušu ,koja je,pak,zahtevala posebnu negu i razvoj. Na neki način, ova veća ideja Junga je označila svojevrsnim mističnim sveštenikom, kao i empirijskim naučnikom.Jung je u svom istraživanju tražio ,ali i praktikovao druge tradicije koje bi podržale njegovo rastuće razumevanje.Postojalo je inetresovanje za lurijansku kabalu ,koja i jeste na neki način ostavila uticaj na Jungovu dubinsku psihologiju,s obzirom da se učenjem Isaka Lurije,prviput daje kosmogonijski značaj klifotima,kao i učenja dalekog istoka.

Ali njegov primarni rad očigledno je sličan gnosticizmu jer je mogao uočiti sličnosti sa njegovim sopstvenim razumevanjem uma i duha.

Jungova konfrontacija sa nesvesnim I namerno izazivanja halucinacija

Počevši od 1913.u dobi od trideset i osam godina, Jung je počeo da doživljava veoma uznemirujuću „konfrontaciju sa nesvesnim“. Počeo je da vidi vizije i čuje glasove u svom domu,iskustva koja je  opisao kao „ugroženu psihozom“ i čak se pitao da li ima šizofreničnu pauzu. Ujedno sa njegovim interesovanjem za nesvesno, znao je da su ova psihička iskustva važna. Tako je odlučio da snimi svoja iskustva. On je vodio tekući eksperiment na sopstvenom umu koji je trajao godinama.

Praktikovao  je izazivanje halucinacija, ili, po njegovim rečima, „aktivne imaginacije“, što je bila njegovo dobrovoljno suočavanje ,ili bolje rečeno žrtvovanje u suočavanju sa njegovim nesvesnim. Napisao je i opsežno ilustrovao svoja iskustva u časopisu koji će kasnije biti nazvan “Crvena knjiga”. Kasnije u svom životu, Jung je imao ovo da kaže o svojoj Crvenoj knjizi : “Godine… kada sam tražio unutrašnje slike bile su najvažnije vreme u mom životu. Sve ostalo treba iz toga izvesti. Počelo je u to vreme, a kasniji detalji više nisu važni. Ceo moj život se sastojao u razradi onoga što je eksplodiralo iz nesvesnog i preplavilo me kao enigmatičnu struju i zapretilo da će me slomiti. To je bila stvar i materijal za više od jednog života. Sve je kasnije bilo samo spoljna klasifikacija, naučna razrada i integracija u život.

To je bio Jungov početak, koji je sadržavao sve.  Njegovo putovanje u njegovu podsvest je upadalo u paralele sa iskustvima direktnih susreta sa božanskim koji su bili u gnostičkoj literaturi.

Jung je imao stalni interes za gnosticizam još od 1912. godine, kada je s velikim entuzijazmom pisao o toj temi u pismu Frojdu. Tokom i nakon njegovog susreta sa nesvesnim, on je našao dalju podršku u gnosticizmu i takođe u alhemiji, što je on video kao nastavak gnostičke misli, i od kojih je bio dostupan veći izvorni materijal. istražujuči gnosticizam, Jung je sarađivao sa GRS Medom, uticajnim članom Teozofskog društva i koristeći Medove spise o gnosticizmu.

Jung je počeo da vidi gnosticizam  kao istinsku, drevnu vizionarsku tradiciju koja je postavila presedan za modernu nauku analitičke psihologije, psihologiju koja nije bila lična, već transpersonalna i trajna. On je video  paralele u gnostičkim idejama sa svojim sopstvenim susretima sa nesvesnim.

Jung je svoju psihologiju postavio  kao pandan staroj gnostici. On je shvatio važnost gnostičkih ideja, ne kao puku istorijsku pozadinu, već kao složene arhetipske ideje koje odražavaju njegovo sopstveno psihološko razumevanje. Jedan od vidnih znakova uticaja gnosticizma na Jungovo razvojno razumevanje je zbunjujuće delo koje je on nazvao „Septem Sermones ad Mortuos „, ili „Sedam Propovedi mrtvima „. Ovaj kratki komad je nastao oko 1916. ili 1917. godine, na kraju njegovog najintenzivnijeg perioda borbe sa sa nsopstvenim nesvesnim. Tekst je napisan u tajnovitom stilu koristeći jezik ranog gnosticizma.. Kao autor Jung je sebe nazivao Bazilidasom iz Aleksandrije, glavnom figurom u ranom gnosticizmu iz drugog veka. U tekstu Jung upućuje na ideje koje će kasnije postati deo njegove psihologije. On govori o duši kao o “ pleromi ”, koja se odnosi na “ništa i sve” što je temelj postojanja. Jung identifikuje  “ Abraksasa ” kao “Boga” koji predstavlja pokretačku snagu individualizacije, a “Mrtvi” po svoj prilici  predstavljaju njegovo nesvesno. Naravno da ovde postoje jasni elementi uticaja gnosticizma i gnostičke misli.O Abraksasu smo pisali OVDE

Jung I gnostički svici iz Nag Hamadija

Godine 1945. otkrivena je zbirka od 13 gnostičkih tekstova iz trećeg i četvrtog veka u tegli u blizini grada Nag Hamadi u gornjem Egiptu. Nakon njihovog otkrića, svitci su prodani na crnom tržištu, a jedan je čak spaljen. Prijatelj i saradnik Jung-a, Gil Kuspel, pomogao je da se nabavi jedan svitak. Taj svitak kupio je Jungov Institut i dao ga Jungu 1953. zbog velikog interesa za drevne gnostike. Uz pomoć instituta, prvi svitak zbirke Nag Hamadi, koji se sada zove Jung Codek, preveden je sa koptskog jezika. Ovaj prevod je skrenuo pažnju sveta na ovo važno otkriće i dao poticaj za oporavak preostale zbirke tekstova i njihovo prevođenje. Od tada su se ponovo okupili i vratili u Egipat. Ovi tekstovi su pomogli da se rasvetle rani  gnostici.

Sopstvo nije moralno savršenstvo

Jung je Gnosticizam  prepoznao kao primarni i originalni izraz ljudskog uma, usmeren ka najdubljem zadatku duše, a to je da postigne celovitost. Jung je prepoznao da se danas gnostičke slike pojavljuju u unutrašnjim iskustvima osoba u vezi sa individualizacijom njihove psihe, kao što su to dešavalo tokom njegovog ličnog iskustva. Video je dokaze o činjenici da su gnostici izražavali prave arhetipske slike koje se nastavljaju bez obzira na vremenske ili istorijske okolnosti.

Gnoza je jednaka psihološkom konceptu individualizacije. Pre nego što se dostigne gnoza, ljudskom dušom dominiraju moći i smetnje koje čine Ego u modernoj psihologiji ,a koje se nazivaju Demijurgom za gnostike. U ovom procesu, suočavanja svesti, sa svojom tamnom,  stranom straha i depresije -Senkom, mora biti iskušeno i integrisano pre nego što se može transcendirati. Ovo odražava važnost spuštanja i ujedinjenja delova u Senci kroz dubinsku psihologiju i takođe je prihvaćeno u gnostičkim ritualima.

Stanje ujedinjenja ili celovitosti se naziva Pleromom ili celovitošću za gnostike i Sopstvom za psihologe. Sopstvo, ili celovitost, dakle u sebi sadrži Ego i nesvesno i manifestuje kvalitete koje religijski sistemi pripisuju Bogu, kao što su moć, vrednost i svetost. Ova integrisana celovitost je cilj duše, a ne stanje moralnog savršenstva. Prema tome, dobrota i poštovanje moralnih smernica koje su nametnule religije ili društvo nije zamena za celovitost Sopstva  koje se nalazi kroz direktno unutrašnje vođstvo. Gnoza je iskustvo koje se ne zasniva na konceptima uma ili ega, već na senzibilitetu srca.Nakon Jungove smrti, a još više zbog objavljivanja njegove „Crvene knjige“ , raspravljalo se o tome da li je Jung bio pravi gnostik.

Giles Kuspel je izjavio: „Jung nije bio gnostik u uobičajenom smislu tog termina.“ Nije sledio struktuiranu  veru, iako je u video intervjuu Jung jasno pokazao da ima veru. Stefan Holer je istako  da verovatno nikada nije postojao nijedan gnostik u uobičajenom smislu, jer je uvijek bilo visoko individualiziranih grupa mislilaca.Jung je kroz konfrontaciju sa svojim nesvesnim,potaknut iskustvom Gnoze,ostavio nasleđe i učenje savremenog sveta psihologije.