Od astralnog plana do sajber-prostora: tarot, kabala i tehnološka ezoterija -u susret lajv predavanjima u grupama:
Astralna akademija Esoterica Royal
Tarot i ozbiljna duhovnost
Ezoterija i okultizam autora Tau Zostrijana
Postoji neobična istorija koja se odvija paralelno sa istorijom računara. Dok su inženjeri razvijali procesore, mreže i interfejse, jedan drugi tok misli pokušavao je da odgovori na pitanje koje tehnologija sama po sebi nije postavljala: šta se događa sa ljudskom svešću kada ona više nije vezana za jedno fizičko mesto?
Danas na to pitanje odgovaramo jezikom interneta, virtuelne realnosti, avatara i veštačke inteligencije. Ali mnogo pre nego što je postojao internet, ezoterijske tradicije govorile su o prostorima koji nisu ni sasvim materijalni ni sasvim duhovni, o astralnom planu, suptilnim telima, noosferi i mrežama međusobno povezanih bića i ideja.
Zbog toga nije neobično što je nastanak sajber prostora tokom druge polovine 20. veka probudio upravo takve asocijacije. Mreža je izgledala kao novi prostor bez geografije; nevidljiv, ali stvaran u svojim posledicama; bez fizičkog tela, ali sposoban da menja ponašanje fizičkih ljudi. U njemu se nije kretalo telo, već informacija, pažnja i identitet.
Iz te perspektive može se pratiti jedna neobična linija koja povezuje ezoteriju, sajber-kulturu, budističku filozofiju, tarot i kabalističko Drvo života.
Koreni ove ideje ne nalaze se u savremenom inženjerstvu, već u ezoterijskim i filozofskim strujama 19. i 20. veka.
U teozofiji Helene Blavatsky i kasnijih autora, poput Čarlsa Ledbitera, astralni plan opisan je kao suptilna ravan postojanja između materijalnog i duhovnog sveta. U tim učenjima misao i imaginacija nisu nužno shvaćene kao potpuno privatni, unutrašnji događaji, već kao pojave koje mogu imati određenu formu i egzistirati u suptilnom prostoru.
Kada su se decenijama kasnije pojavili umreženi računari, određene osobine novog digitalnog prostora neobično su podsećale na ovaj stariji imaginarijum: odsustvo fizičkog tela, mogućnost trenutne komunikacije, postojanje „prostora“ koji nema jasnu fizičku lokaciju i osećaj da se ulaskom u mrežu prelazi iz jednog nivoa stvarnosti u drugi.
To, naravno, ne znači da je internet nastao iz teozofije. Veza je pre svega kulturna i metaforička. Ipak, ona je dovoljno snažna da je prepoznaju brojni autori koji su proučavali odnos tehnologije i religioznog mišljenja.
Sličnu paralelu moguće je povući i sa gnosticizmom. Gnostičke tradicije često polaze od ideje da je ljudska svest zarobljena u materijalnom svetu i da je oslobođenje povezano sa spoznajom,— gnosis. U tehnološkim subkulturama kasnog 20. veka ta ideja dobila je sekularizovanu verziju: informacija i svest mogu biti oslobođene ograničenja fizičkog tela i prenete u novi, nematerijalni medij.
Još direktnija veza pojavljuje se kod francuskog filozofa i paleontologa Pjera Tejara de Šardena. Njegov koncept noosfere opisivao je sferu ljudske misli koja se razvija iznad biosfere. Iako Tejar de Šarden nije predvideo internet u današnjem obliku, njegova ideja o planetarnoj mreži ljudskog mišljenja kasnije je postala važna referenca u razmišljanjima o tehnološki posredovanoj kolektivnoj svesti.
Kada se pojavio koncept sajber-prostora, književnost naučne fantastike gotovo instinktivno je prepoznala njegovu metafizičku potenciju.
Vilijam Gibson je termin cyberspace upotrebio još pre romana Neuromancer, a upravo je taj roman iz 1984 godine popularizovao ideju sajber-prostora kao „konsenzualne halucinacije“, prostora u koji se ulazi kroz računarski interfejs, u kojem fizička pravila svakodnevice prestaju da budu dominantna.
Kod Gibsona tehnologija nikada nije sasvim oslobođena mita. U kasnijim delima, naročito u Mona Lisa Overdrive, digitalni prostor postaje mesto susreta tehnologije, religije, mitologije i svesti. Prisustvo vodunskih entiteta, Loa, u matrici pokazuje koliko je granica između tehnološkog i magijskog sveta kod Gibsona namerno propusna.
Tu ideju je na teorijskom nivou razvio Erik Devis u knjizi TechGnosis: Myth, Magic, and Mysticism in the Age of Information. Njegova osnovna teza jeste da tehnologija ne mora da potisne religiozno i magijsko mišljenje. Naprotiv, stari obrasci mogu se preseliti u novi medij.
U tom smislu, sajber-prostor može da se posmatra kao savremeni ekvivalent nekadašnjih zamišljenih suptilnih prostora: mesto u kojem se informacije, simboli i identiteti odvajaju od svojih neposrednih materijalnih nosilaca.
Terens Mekena je otišao još dalje, posmatrajući računarsku mrežu kao produžetak ljudskog nervnog sistema. Za njega tehnologija nije bila samo alat, već sredstvo kojim se menjaju granice percepcije i kolektivne imaginacije.
Mark Dery je, sa svoje strane, proučavao pojave koje su se tokom razvoja rane sajber-kulture približavale onome što bi se moglo nazvati sajber-paganizmom: korišćenje mreže za stvaranje novih zajednica, rituala i simboličkih prostora. Ekran je tako prestajao da bude samo prozor ka informacijama i postajao neka vrsta savremenog ogledala, površine kroz koju čovek projektuje sopstvenu unutrašnjost.
Ako zapadni okultizam omogućava da sajber prostor posmatramo kao novu vrstu astralne ravni, budistička filozofija nudi drugačiju, kritičniju perspektivu.
Budizam ne bi nužno pitao: „Da li je sajber-prostor stvaran?“ Pre bi pitao šta znači to štonešto doživljavamo kao stvarno?
Digitalni svet je u tom smislu gotovo savršen primer prolaznosti i uslovljenosti. Profil, poruka, slika ili virtuelni identitet postoje samo zahvaljujući ogromnom lancu međusobno zavisnih procesa: serverima, kablovima, električnoj energiji, softveru, korisniku i njegovoj pažnji.
To podseća na budistički koncept pratītyasamutpāde, odnosno zavisnog nastajanja: ništa ne postoji potpuno izolovano i samostalno, već nastaje kroz mrežu uslova.
U mahajanskom budizmu, naročito u tradiciji Huajana, ta ideja dobija jednu od najlepših metafora u konceptu Indrine mreže, beskonačne mreže dragulja u kojoj svaki dragulj odražava sve ostale.
Internet je, makar kao metafora, gotovo savremena vizuelizacija te ideje.
Ali postoji još dublja paralela. Budistički koncept šunjate, odnosno praznine, ne znači da ništa ne postoji, već da stvari nemaju potpuno nezavisnu i nepromenljivu suštinu. I digitalni identitet pokazuje upravo takvu fluidnost. Jedna osoba može istovremeno imati više profila, avatara, imena i prisustava.
Sajber prostor tako postaje neobična laboratorija identiteta, mesto na kojem se tradicionalna ideja stabilnog „ja“ može rastaviti na uloge, slike, sećanja i interakcije.
U tom kontekstu tarot dobija potpuno drugačiji značaj.
Površno posmatrano, tarot je špil od 78 karata koji se koristi za proricanje. Ali u okviru zapadne ezoterijske tradicije, naročito od 19. veka, tarot je sve više tumačen kao sistem simbola i mapa ljudskog iskustva.
Učenje o vezi između tarota i kabale naročito e razvijeno u hermetičkim tradicijama, uključujući Hermetički red Zlatne zore. U toj simboličkoj arhitekturi 22 karte Velike Arkane povezuju se sa 22 slova hebrejskog alfabeta i 22 staze Drveta života.
Ovo ne treba shvatiti kao istorijsku činjenicu o poreklu tarota, istorijska veza između prvobitnog tarota i kabale mnogo je složenija, već kao kasniju ezoterijsku sintezu koja je duboko uticala na način na koji danas razumemo tarot.
A upravo tu počinje zanimljiva paralela sa računarima.
Tarot i računar nisu isti sistem. Ali oba mogu biti posmatrana kao sistemi u kojima složena stvarnost postaje dostupna kroz ograničen broj znakova i pravila.
Tarot koristi slike, brojeve, boje, figure, arhetipove i njihove međusobne odnose. Računar koristi kod, protokole, binarne vrednosti i interfejse. U oba slučaja korisnik ne mora da vidi čitavu strukturu koja se nalazi „iza“ simbola. Kada kliknemo na ikonu na ekranu, ne vidimo kod koji se izvršava u pozadini. Ikona je samo vidljivi znak mnogo složenijeg procesa.
Na sličan način, tarot karta predstavlja kondenzovani simbolički sklop: sliku koja treba da pokrene asocijacije, tumačenje i povezivanje različitih nivoa značenja. U tom smislu, karta funkcioniše kao interfejs, a interfejs je upravo ono što omogućava čoveku da komunicira sa sistemom čiju unutrašnju strukturu ne mora u potpunosti da poznaje.
Najzanimljivija tačka susreta nalazi se u kabalističkom Drvetu života. U hermetičkoj interpretaciji, deset sefirota i 22 staze između njih predstavljaju simboličku arhitekturu kroz koju se može posmatrati odnos između različitih nivoa postojanja i svesti.
Ako se ova struktura posmatra kao metafora r moguće je zamisliti i digitalni svet kao ogromnu mrežu čvorova, puteva i nivoa pristupa. Korisnik se kreće kroz tu mrežu, prelazi sa jednog čvora na drugi, otvara nove slojeve informacija i pritom menja sopstveno stanje pažnje. U tom smislu, internet postaje svojevrsna savremena mapa labirinta.
Nije neophodno tvrditi da je internet „Drvo života“. Zanimljivije je pitanje zašto nam je upravo struktura mreže omogućila da ponovo počnemo da razmišljamo u terminima čvorova, veza, nivoa i tokova?
U tarotu je Luda, označena brojem 0, figura početka, nepoznatog i otvorenog potencijala. Ona ne poseduje mapu puta, tek stupa na put.
U digitalnom svetu sličan trenutak nastaje kada čovek sedne pred prazan ekran i započne pretragu bez unapred poznatog ishoda. Klikovi vode jedan ka drugom, informacija ka sledećoj, a mreža se pred korisnikom otvara kao prostor koji nema jasno određene granice. Zapravo, mi nemamo ideju koliki je internet, gde mu je početak i gde kraj. Mi opažamo samo jedan mali deo interneta.
U tom smislu korisnik može biti posmatran kao savremena Luda, svest koja ulazi u prostor čiji kraj ne može unapred da vidi.
Broj nula ovde dobija dodatnu simboličku zanimljivost. U digitalnom kodu nula nije samo odsustvo, već je i deo sistema iz kojeg, zajedno sa jedinicom, nastaje beskonačan broj kombinacija.
Tarot i računar, svaki na svoj način, postavljaju isto pitanje, šta se događa kada se neograničeni potencijal pretoči u određenu strukturu?
Još jedna veza pojavljuje se u samoj prirodi programiranja. Programer napiše niz znakova koji sam po sebi nema fizičku sličnost sa onim što će se pojaviti na ekranu. Ipak, taj niz može proizvesti sliku, zvuk, pokret ili stvoriti čitav virtuelni svet. Iz perspektive istorije ideja, to neodoljivo podseća na staru magijsku predstavu prema kojoj reč može proizvesti promenu u stvarnosti.
Naravno, programiranje nije magija. Njegovi rezultati počivaju na preciznim matematičkim i fizičkim zakonitostima. No, na nivou simboličke imaginacije analogija je moćna i odnosi se na to da nevidljivi jezik menja vidljivi svet.
Hermetička formula „kako gore, tako i dole“ u tom smislu dobija neočekivano savremenu interpretaciju. Promena u nevidljivom sloju sistema, u kodu, može proizvesti promenu u njegovom vidljivom sloju, na ekranu.
Pitanja da li je sajber-prostor zaista neka vrsta astralnog plana nije moguće rešiti tehnološkim argumentom. Mnogo je zanimljivije posmatrati zašto je čovek, čim je stvorio prostor bez fizičke geografije, počeo da ga opisuje jezikom koji je vekovima ranije koristio za opisivanje duhovnih svetova?
Astralni plan, noosfera, Indrina mreža, Drvo života, matrica i internet nisu istorijski ista stvar i nastali su u različitim kulturama, epohama i intelektualnim okvirima. Ono što im je zajedničko jeste to da svi oni nude mape nevidljivog. Jedna mapa se odnosi na svet duhova i arhetipova, druga na mrežu informacija, a treća na strukturu ljudske svesti. A gde je tu tarot?
Tarot je jedna od starijih tehnologija simboličkog mapiranja, a računar je jedna od najmoćnijih modernih tehnologija mapiranja informacija. Sajber-prostor je njihovo radikalno proširenje, prostor u kojem se informacije više ne nalaze samo u knjigama ili arhivama, već postaju dinamične, međusobno povezane i neposredno dostupne ljudskoj pažnji. Zato tarot i internet ne treba posmatrati kao dva ista sveta. Pre bi ih trebalo posmatrati kao dve različite mašine za navigaciju kroz nepoznato. Jedna koristi slike,arhetipove i simbole, a druga kod, mreže i interfejs. Ono što ih spaja je da između njih stoji čovek, kao korisnik, kao tumač i kao posmatrač, neko ko pokušava da iz ogromne količine znakova izdvoji značenje. U tom smislu, astralni plan i sajber-prostor možda nisu dve verzije iste stvarnosti. Ali jesu dve različite metafore za jednu staru ljudsku potrebu, a to je da da nevidljivom svetu damo mapu.
Praktična vrednost ove veze možda se najbolje vidi onda kada tarot prestane da bude shvaćen kao sredstvo predviđanja i počne da funkcioniše kao alat za rad sa informacijama i simbolima. U digitalnom okruženju, gde se svakodnevno suočavamo sa ogromnim brojem podataka, mogućnosti i različitih scenarija, tarot može poslužiti kao struktura koja pomaže da se problem sagleda iz drugog ugla. Karte mogu postati svojevrsni „generator perspektiva“ u kreativnom radu, pri razvoju koncepta za digitalni proizvod, osmišljavanju priče, dizajnu interfejsa ili analizi odnosa čoveka i tehnologije. Njihova vrednost tada nije u tome da daju tačan odgovor, već da primoraju korisnika da postavi drugačije pitanje.
U tom smislu, tarot može biti zanimljiv i kaoanalogni interfejs za kompleksne sisteme. Umesto da se čovek izgubi u mnoštvu podataka, arhetipska struktura karata omogućava da određenu situaciju posmatra kroz različite obrasce: početak, konflikt, transformaciju, gubitak, izbor ili integraciju. Digitalni alati mogu takvu strukturu dodatno proširiti, ne tako što će „predviđati budućnost“, već tako što će kombinovati simbole, scenarije i informacije i ponuditi nove načine njihovog povezivanja. Tarot bi tako mogao postati nešto mnogo bitnije i savremenije od sredstva za gatanje, metoda za istraživanje mogućnosti u svetu u kojem je količina informacija sve veća, a sposobnost da im damo smisao nešto što postaje sve više dragoceno.
AUTOR TAU ZOSTRIJAN
Tarot i uklanjanje astralnih blokada
