Mi smo šampioni,

Mi smo šampioni,

Mi smo šampioni…

E pa ne znam čega ali sveta sigurno ne.

 

Nelson Mandela je sigurno naivno verovao da će njegovo ime nositi nešto vredno. To je u redu, jer nas um često komično prevari. Nije nam se malo puta desilo da zaključimo da smo nešto pogrešno zapamtili, bilo iz nekog filma, bilo nešto bitno. Nasmejemo se tome i idemo dalje. Ali ne. Po sistemo dokon pop i goveda krsti, mora i ovo da postane entitet. E pa, taj se entitet zove Mandela efekat.

 

Jedan od poznatih primera Mandela efekta

 

Mandela efekat je fenomen kada neki događaj više ljudi zapamti na jedan način a zapravo se odigrao na sasvim drugi.  Naziv je dobio po tome što je jedna blogerka bila iznenađena vešću o Mandelinoj smtri 2013, jer je, kao i mnogi, bila ubeđena da je umro osamdesetih u zatvoru.

Koji su to primeri Mandela efekta?

“We are the champions, we are the champions, we are the champions…” i na kraju treba da ide of the world ali ne ide.

 

U filmu Moonraker, Doli kada se pogleda sa visokim čovekom sa protezom zapravo i sama nema protezu, iako se smatralo da je ima. Naime, u popularnoj kulturi ta se scena vidi kao antologijska i čitava poenta scene je bila upravo u tome da oboje, ružan čovek i lepa cura imaju to zajedničko i da on ne mora da se stidi da joj se nasmeši. Čak je bilo i raznim parodija na scenu, kao recimo, u Simpsonovima. Ljudi su vadili stare kasete i zaključili da na njima nema protezu.

https://www.youtube.com/watch?v=t7Rv9FumjFw

 

U filmu Riskey business postoji ona kultna scena kad Tom Kruz proklizava u naočarima, čarapama i košulji i peva. U mnogim serijama, kao što su Dadilja i Simpsonovi ta je scena parodirana, upravo sa naočarima. E, pa, nažalost, nema naočare.

https://www.youtube.com/watch?v=9o4fViQX7XI

 

Glumica Seli Fild je na dodeli Oskara frenetično uzviknula „You like mi, you really like me“ što je od mnogih poznatih ličnosti, uključujući i Bila Klintona i Majkla Džeksona, ironično parodirano. Ipak, rekla je „You like me, right now, you like me“.

https://www.youtube.com/watch?v=lCnPEwvtwmY

 

Možda najpoznatiji primer:

Grdana u Diznijevoj Snežani nije nije rekla „ogledalce, odgledalce“, već samo „Ko je najlepši na svetu?“

https://www.google.rs/search?q=mandela+effect+gif&source=lnms&tbm=isch&sa=X&ved=0ahUKEwiKysOClLncAhWFliwKHbLICLIQ_AUICigB&biw=1164&bih=562#imgrc=qyuhNHa7SB81uM:

 

U Filmu, Hanibal Lektor nije zapravo izgovorio ono jezivo  „“Hello, Clarice”, već obično “Dobro jutro”.

Mnogi tvde da je Kit-Kat, a ne KitKat.

Monopoly guy nema monokl.

Ima još puno primera Mandela efekta, realno.

Da li je Mandela efekat objašnjiv?

Vrlo lako!

Ali ne alternativnom, već ovom našom realnošću.

 

1)Prevara

 

“We are the champions, we are the champions, we are the champions… of the wooorld”, zapravo stoji svuda sem na kraju pesme, slično kao “treba ti lovaaaa, treba tiiii…” na kraju “Lutke sa naslovne strane”. Neki ljudi su možda i očekivalo po difoltu “of the world” na kraju, i to ništa ne bi bilo čudno.

 

2) Konfabulacija

Mandela efekat je najobičnija konfabulacija. Ili je, makar, konfebulacija u osnovi Mandelinog efekta. Konfabulacija je lažno sećanje., kad mozak popuni prazninu u sećanju nečim drugim, što mu je asocijativno logićnije. To objašnjava, recimo, slučaj Doli i proteze. Doli ima velike grudi, dve kike, crveni karmin i naočare. Deluje kao mušićava američka štreberka, njih stereotipno, naročito bi se to očekivalo od ljudi u tom period, ljudi zamišljaju sa protezom. Mandela efekat je klasičan primer kako reaguju ljudi koji nisu navikli na kulturološke varijacije I stereotipizuju ljude. Danas možda ne bi baš po difoltu, pored toliko šarolikih subkultura, očekivao protezu na nerd (štreberu) ili geeku (zaluđeniku). Osim toga, Doli je lepa i nije prirodno da na osmeh ružnog čoveka  reaguje ikako sem da se oseća kao napastvovana, barem to tako većina ljudi vidi. Prosto, očekujete da joj u usnama vidite protezu i prirodno je da je konfabulirate. I eto Mandela efekta.

Slično je i sa naočarima Toma Kruza. Prosto očekujete da osoba u osamdesetim nosi naočare dok radi nešto očito kul, a onaj performans je bio epitom pojma kul. Opet, stereotipizacija dovodi do Mandela efekta. Primer je i Monopoly guy za koga sa tim stavom i odećom prosto očekujete monokl! Takođe, i sama zabluda oko Mandeline smrti se da lako objasniti konfabulacijom. U tom periodu je u zatvoru umro Stiv Biko, a održavani su koncerti u Mandelinu čast, puno ljudi, s obzirom na veliki utacaj ovog čoveka u savremenoj kulturi a naročito na emocije ljudi koji su tek tada ozbiljnije bivali izloženi masovnom marketinškom uticaju, nije neobično da puno ljudi jednostavno da primat Mandelinom, a ne Bikoovim imenu u svoj sećanju.Obično asocijativno povezivanje pojmova.

 

3) Mimetično sećanje u popularnoj kulturi

Mandelin efekat je često posledica mimetičnog pamćenja. Prosto, nešto se pogrešno zapamti konfabulacijom i svi to ponavljaju, te nam se prosto ureže u sećanje kao mim. Mim (meme) je pojam Ričarda Dokinsa koji se odnosi na viralan pojam koji se ugrađuje u naše sisteme. Mi mim znamo u vidu internet mima, recimo, ona slika kada Lune Šćekić podiže ruku da zaustavi profesora kako bi prosuo to moćno znanje na kojoj su tekstovi koji stereotipišu večite studente. Mnogo primera Mandelinog efekta ne nastao mimetičnim pamćenjem. Seli Filds koja misli na nam se stvarno stvarno sviđa je stvarno stvarno odličan primer, jer bukvalno nema nikoga ko se od te njene izjave u Americi dohvatio mikrofona a da barem jednom nije izjavio “You like me, you really like me”. I kako onda da se oko ove izjave ne formira neki vid Mandelinog efekta?

 

 

4) Masovna histerija

 

Možda i niste imali neku od ovih zabluda ali ćete, bukvalno, poverovati da jeste. Kao kad na koncertu ili okupljanju svi odjednom počnu da vrište, nagonski, a ne voljno. Masovna histerija je objašnjenje mnogih fenomena u svetu, kao što su čuvene “epidemije plesa” u Nemačkoj I Francuskoj 16. veku, kada bi gomila ljudi igrala do premora i smrti. Bilo da je u pitanju trovanje pšenicom za koje se sugeriše da je inicijalna kapisisla, suština proširenja problema je masovna histerija.

 

Ne, nikog ne zanima da se igra umom limara Pere Pajsera iz Donjeg Pričepa, ni doktorke Mare u beogradskom kozmetičkom studiju, a još manje postoje alternativne realnosti i paralelni univerzumi koji se prepliću, a najmanje se neko igra brilijantnim umovima Perinim i Marinim petljajući sa alternativnim realnostima, jer da tako nešto ume, našao bi daleko pametniji način da zaradi od rečenih moralnih i mentalnih gromada. Mandela efekat je, nažalost, još jedna pseudonaučna besmislica.  Mandela efekat je možda zanimljiva pojava, ali ništa više i ništa manje od toga. Mislim, u ovoj realnosti, a ako neko ima neke svoje alternativne, bojim se da mu je Mandela efekat najmanji problem.

 

Fejsbuk Komentari

OSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo vas unesite vaše ime ovde