Misteriozni ljubičasti ametistni kvarc (zvani ljubičasti safir) koji se sada prikazuje u galeriji The Vault Britanskog prirodnjačkog muzeja navodno je proklet i došao je sa pismom upozorenja koje je prethodni vlasnik (Edvard Heron-Allen) napisao protiv bilo kome ko njime rukuje , tvrdeći da je dragi kamen užasno proklet i ‘umrljan krvlju i beščašćen nad svima koji su ga ikada posedovali’.
Ametist je početkom 20. veka poklonila Muzeju ćerka Edvarda. Edvard Heron-Allen bio je polimat koji se bavio pravom i hiromantijom i bio je stručnjak za violine i persijsku književnost, te član ezoterijskog društva Rozenkrojcerskog bratstva. Napisao je da je ljubičasti ametist „opljačkan iz blaga Hrama boga Indre u Cavnporeu u Indiji tokom indijske pobune 1855. godine, a Britancu ga je doneo pukovnik V. Ferris iz Bengalske konjice.“ Od dana kada ga je posedovao bio je nesrećan, izgubio je i novac i zdravlje.
Nakon smrti pukovnika Ferisa, ametist je prenet na njegovog sina, koji je na kraju pretrpeo niz nesreća. Jednom ga je dao prijatelju, koji je nedugo nakon toga izvršio samoubistvo i ostavio mu ga voljom. Sin pukovnika Ferisa ga je potom dao Heron-Allenu 1890. godine, koji je odmah sam iskusio nedaće sve dok ga nije svezao srebrnom dvoglavom zmijom (simbolom egipatskog boga koji je štitio ulaz u podzemni svet), i petljao sa Zodijakom ploče između Heidona, astrologa, magičnog prstena Tau i dva ametistna skaraboeija za koje se kaže da su stari više od 3000 godina iz perioda kraljice Hatasu (egipatski i ranohrišćanski simboli koji su se pozivali na životvornu moć sunca), u pokušaju da neutrališu prokletstvo.
1902. Edvard ga je preneo raznim prijateljima, na koje je navodno nanio trag samoubistava, ukazanja, katastrofa i propalih karijera. Na kraju se vratio u njegov posed i bacio ga je u Regentov kanal. Tri meseca nakon toga otkupio ga je ox trgovca iz Vardour St. -a koji je kupio talog od bagera. Heron-Allen ga je na kraju spakovao u sedam kutija i odložio u bankovni sef, priloživši svoje pismo upozorenja i dajući uputstvo o ametistu da „ne vidi svetlost“ tek 33 godine nakon smrti. Njegova ćerka je čekala manje od 12 meseci nakon njegove smrti pre nego što je predala u muzej, gde je ostala izložen do danas.
(Pismo Edvarda Heron-Allena ispod)
~ Za – Ko god da bude budući posednik ovog Ametista. Ove rečenice su obrađene u žalosti pre nego što on ili ona preuzmu odgovornost da ih poseduju.
Ovaj kamen je proklet i ukaljan je krvlju, a obeščašćen je svima koji su ga ikada posedovali. Opljačkan je iz blaga Hrama boga Indre u Cavnporeu tokom indijske pobune 1855. godine, a u ovu zemlju ga je doneo pukovnik Bengalske konjice V. Ferris. Od dana kada ga je neko posedovao bio je nesrećan i izgubio je i zdravlje i novac. Njegov sin koji ga je imao nakon smrti, pretrpeo je najveću nesreću sve dok mu nisam prihvatio kamen 1890. Jednom ga je dao prijatelju, ali je prijatelj ubrzo nakon toga izvršio samoubistvo i ostavio mu ga po volji .
Od trenutka kada sam ga dobio, nesreće su me napale, sve dok ga nisam svezao dvoglavom zmijom koja je bila prsten Hejdona astrologa, obrubljena horoskopskim pločama i neutralisana između Hajdonove magije Tau i dva ametista skaraboeija kraljice Hatasu perioda, donetim iz Teba.. Tako je mirno ostalo do 1902. godine, mada ne samo ja, već i moja supruga, profesorka Ross, VHH Rider i gospođa Hadden, često su u mojoj biblioteci viđale hinduističku jogu koja proganja kamen pokušavajući da ga vrati. Sede na petama u uglu sobe, kopajući rukama po podu, kao da ga traži.
1902. godine, pod protestom, dao sam ga prijatelju, koji je nakon toga bio zatrpan svakom mogućom katastrofom. Po povratku iz Egipta 1903. godine otkrio sam da mi ga je vratio a nakon što me je zadesila još jedna velika nesreća, bacio sam ga u Regentov kanal. Tri meseca kasnije okupio sam ga od trgovca iz Vardour St. -a koji je kupio talog iz bagera. Potom sam je dao prijateljici koja je bila pevačica, na njenu ozbiljnu želju. Sledeći put kada je pokušala da peva, glas joj je bio mrtav i od tada nikada nije pevala.
Osećam da to ima loš uticaj na moju tek rođenu ćerku, pa ga sada pakujem u sedam kutija i deponujem kod svojih bankara, sa uputstvima da više neć ugledati svet dok ne umrem trideset tri godine. Ko god da ga otvori, prvo će pročitati ovo upozorenje, a zatim učiniti kako mu drago s draguljem. Moj savet njemu ili njoj je da ga bacite u more. Zakletva Rozenkrojcera mi je zabranila da ovo radim, inače bih to već odavno učinio.
-(Potpisano) Edvard Heron-Allen oktobar 1904
