Kada bismo nekako mogli da se vratimo u prošlost i kažemo Hipokratu i Galenu, slavnim antičkim lekarima i utemeljivačima Medicine, da bolesti u ljudskom organizmu izazivaju sićušna živa bića nevidljiva ljudskom oku, verovatno bi pomislili da smo ludi ili posednuti zlim duhovima. I, ne samo Hipokrat i Galen: najveći deo svetske populacije, sa izuzetkom onih koji su živeli u poslednjih par vekova naučne revolucije, imao bi prilično teškoća u prihvatanju činjenice da bolest, u stvari, predstavlja napad nekakvih nevidljivih „životinjica“ na čoveka. Zašto? Iz prostog razloga što te „životinjice“ ne možemo da vidimo golim okom. A koliko samo važnu ulogu one igraju u našem bitisanju na ovoj planeti govori i često ponavljana naučna teza da su najveća pretnja čovekovom postojanju danas upravo ― virusi.
Ili, uzmimo primer elektromagnetnih talasa, na kojima počiva celokupni sistem svetskih telekomunikacija, kao i mnoštvo drugih savremenih civilizacijskih pogodnosti. Kako bismo nekome iz prošlosti (pa i mnogima iz sadašnjosti) objasnili da su ti talasi nešto stvarno, ali neopipljivo, neuhvatljivo, čak neshvatljivo? A šta tek da kažem o „izmišljotinama“ kvantne mehanike, koja se svojim teorijama već približila mistici? Naučnici širom sveta pišu na hiljade knjiga iz popularne nauke, nastojeći da uvere široke mase u postojanje nekakvih podatomskih čestica ― za primer: kvarkova, kojima su, u nedostatku bližih asocijacija, nadenuli bizarna imena poput „gorki“, „slatki“ i tako dalje.
Na osnovu čega verujemo naučnicima kada nas ubeđuju u viruse, elektromagnetne talase i kvarkove, mada ništa od toga ne možemo da vidimo? Verujemo na osnovu uticaja koje ove stvari proizvode u vidljivom svetu. O postojanju virusa svedoči groznica koja nas drži prikovane za krevet. O elektromagnetnim talasima svedoči televizijski ekran na kojem uživo pratimo ponovno krunisanje američkog predsednika hiljadama kilometara daleko dok su nas u postojanje podatomskih čestica potpuno rečito uverili Hirošima i Černobil. Sve ove stvari, dakle, prihvatamo na isti način na koji prihvatamo i postojanje vazduha, koji je nevidljiv, ali nas kao vetar udara u lice, prenosi nam mirise i zviždi pod prozorom.
Kada slušamo ili čitamo o astralnom nivou, možemo da upadnemo u istu zamku u koju bi upao naš siroti Hipokrat sa početka ovog poglavlja i da spremno poreknemo postojanje tog nivoa. A koliko je samo pokazatelja svuda oko nas da cela ta priča nije bezrazložna! Snove ću tek da pominjem. Arsenal pojava Astrala je mnogo širi. On obuhvata čitav niz psihičkih pojava, iskustva onih koji su boravili na granici smrti, mnoge naučne i parapsihološke eksperimente.
Pa opet, neko će da pita: »Dobro, ali gde je taj astralni nivo?« To pitanje je sasvim na mestu. Sa obzirom na to, od svih „propovednika“ astralnog sveta treba sa pravom da očekujemo nekakvo objašnjenje prirode i položaja tog sveta u odnosu na ovaj naš. Pogledaj šta o tome kaže Čarls Vebster Lidbiter, teozof i veliki zagovornik ideje da tragalac za duhovnim prosvetljenjem treba da živi na oba „koloseka“: kako na ovom zemaljskom, tako i na onom astralnom.
Treba da se pođe, kaže Čarls, od činjenice da materijalni svet nije sve u svemu. Kao što je gustina materije manja u tečnom nego u čvrstom agregatnom stanju, a zatim manja u gasovitom nego u tečnom stanju, tako postoji i materija tananija i ređa od vazduha. Šta više, od svakog sledećeg vida materije postoji još finiji i suptilniji vid, poput babuške u babuški, i tako sve do tačke u kojoj materija prelazi u duh.
Ove nivoe materije, razvrstane po suptilnosti, možemo grubo da zamislimo kao neku višespratnicu, u kojoj bi prizemlje predstavljalo onaj najniži i najgrublji nivo, a za njim bi, idući po spratovima, sledili sve viši i suptilniji nivoi, svaki sa svojim ambijentom i stanovnicima. U toj analogiji, postizanje astralne projekcije značilo bi odkrivanje načina da se sa prizemlja popnemo do prvog sprata i da tamo ostanemo neko kratko vreme. Svake noći mi to činimo prirodnim putem, ali nesvesno. Na javi, međutim, stepenice za taj uspon nije ni malo lako postići.
Postoji još jedna dosta česta, ali takođe krajnje pojednostavljena analogija, a to je poređenje sa glavicom luka. Ako ste ikada ljuštili crni luka, onda svakako znate kakva mu je građa: ljuska za ljuskom, ljuska za ljuskom, a nikako da se dođe do srži! Tako, odprilike, izgleda astralni svet, ako je verovati starim filozofskim učenjima i učenjacima.
Univerzum nije ništa drugo do jedan nepregledan niz različitih nivoa postojanja, od kojih svaki sledeći obuhvata onaj predhodni, kao kod glavice luka.
Sličnu težnju opažamo i u nauci: ako želiš da vidiš od čega si sastavljen, ići ćeš u sve sitnije i finije detalje. Tako anatomija postaje molekularna biologija, ova postaje atomska fizika, koja dalje ustupa mesto podatomskoj fizici, tako u nedogled. Na kraju, kao što sam rekao, dolazimo do kvarkova, u koje je još teže verovati nego u Boga i besmrtnost. Priroda nas na svakom koraku uči da je beskrajna i nedokučiva.
U skladu sa teozofskim doktrinama koje zastupa, Čarls deli Univerzum na sedam nivoa, od kojih imenuje samo prvih pet. To su, idući od grubljih ka finijima: fizički, astralni, mentalni, budički i nirvanički. Nas interesuju samo prva dva ― onaj fizički, na kojem se odvija naš „ovozemaljski“ život, i astralni, koji je nivo postojanja naših snova, ali i oblast nastanjena posebnim živim bićima i često posećivana od strane mistika, okultista i raznoraznih šamana. Napomenuću da sâm naziv dolazi od grčke reči Astron, što znači »zvezda«. Sa obzirom na gotovo neograničene mogućnosti kretanja na astralnom nivou, možda su drevni mudraci takvim nazivom hteli slikovito da izraze sposobnost astralnih putnika da „plove među zvezdama“.
Astralni plan je, dakle, sledeći veliki nivo Prirode posle fizičkog nivoa. Često ga nazivaju i „carstvom iluzija“ zbog velike nepouzdanosti utisaka koje neuvežbani posmatrač prenosi iz njega u ovaj svet. Astral, kaže Čarls, nije nigde određeno, ali je i svuda. Ne treba da se zamišlja kao neko određeno mesto, već kao sferu koja prožima celu našu planetu. On prožima sve nas, prostor u kome živimo, svaku tačku na planeti, baš kao što Zemljina atmosfera prožima svaki delić njene površine. Za razliku od vazduha, od kojeg je suptilniji, Astral zalazi i u samu planetu, takoreći do njenog središta. To, drugim rečima, znači da – odlazeći na Astral – ne moramo da idemo samo gore, nego i dole, mada su ovi orijentacioni pojmovi veoma uslovni i metaforični.
Zanimljivo je Čarlsovo tvrđenje da svaka planeta ima svoju sopstvenu astralnu sferu, a da te sfere međusobno nisu povezane, ili su povezane teško dostupnim, skrivenim kanalima… …To znači da su putovanja do, za primer, Jupitera ili Merkura, kakva je opisao Emanuel Svedenborg, neizvodljiva na astralnom nivou. Možda na nekom od viših nivoa jesu, ali o tome Čarls ništa ne kaže. Zato on iznosi jednu drugu interesantnu informaciju: »Dimenzije našeg Astralnog Sveta su znatne«, kaže on, »i možemo da ih odredimo sa približnom tačnošću iz činjenice da naš astralni svet dodiruje astrani svet Meseca u perigeju°, a ne dodiruje ga u apogeju°°«. Ovo bi, sa jedne strane, značilo da se astralni nivo naše planete prostire nekih par stotina hiljada kilometara u visinu, a, sa druge strane, da su mogući prelasci u astralni domen Meseca. Naravno, dodaje Čarls, nešto takvo mogu da ostvare samo osobe izuzetnih okultnih sposobnosti.
Ovo je najopštiji mogući opis položaja astralnog nivoa. Kao što vidiš, on više skriva nego što otkriva. Čarls na dalje detaljno analizira građu i sastav tog sveta, deleći ga na više podnivoa, i izlaže osnove nečega što bismo, paradoksalno, mogli da nazovemo fizikom Astrala. Napomenuću da Čarlsova teorijska izlaganja daleko zaostaju za opisima zasnovanim na njegovom bogatom praktičnom iskustvu. Tako je uvek sa pitanja iz sfere Okultnog: jedna stvar je videti, a potpuno druga protumačiti viđeno.
Pomenuću opet atome. Koliko su samo hipoteza i fizičkih teorija tokom vekova naučnici „ispucali“ da bi došli do one koja će najviše da odgovara istini, a veliko je pitanje i koliko su njihove današnje teorije blizu istini? Obzirom na to je dovoljno jednostavno da se zaključi (ili bar poveruje) da astralni svet postoji i da se pređe na sledeću temu, a to je: šta se dešava čoveku kome pođe od ruke da svesno dopre do te Sfere? Kakvo je njegovo opažanje u tom svetu iz bajki? Šta vidi? Šta čuje? Šta doživljava? Može li da mu se desi nešto neprijatno, ili čak opasno? Kakva je priroda tih doživljaja ― da li ih se posle seća kao snova i halucinacija, ili kao stvarnih događaja? Konačno, kojim je to povlašćenim pojedincima omogućen pristup Astralu? Možemo li to da budemo mi? O svemu tome biće više reči u narednom poglavlju. Za kraj ovog poglavlja, seti se mudrog Šekspira i one duboke misli koje izgovara na Hamletova usta: »Ima mnogo stvari na Nebu i na Zemlji o kojima vaša mudrost i ne sanja!«
°Perigej je tačka Mesečeve orbite kada je on najbliži Zemlji.
°°Apogej je tačka Mesečeve orbite kada je on najdalji Zemlji.
