Nakon što sam u predhodnom poglavlju objasnio, koliko je to bilo moguće, prirodu Astrala, prelazim na sledeću važnu temu, a to je „spisak stanovnika“ tog sveta. Uverićemo se da su dotični „stanari“ daleko najzanimljivija od svih tema o Astralu. Pa nije ni čudo što im Čarls posvećuje gotovo dve trećine svoje knjige. Čovek ne bi poverovao šta sve nastanjuje prostor za koji misli da je prazan! Nastojeći da nekako klasifikuju sva ta bića i pojave, različiti autori su nudili različite podele i kategorije, već prema ličnom iskustvu. Kao što ćete to da vidite, naravno, Čarlsova klasifikacija je ubedljivo najdetaljnija i najiscrpnija.
Za primer: dvoje poznatih istraživača ove oblasti, Gavin i Ivona Frost, navode u svojoj čuvenoj knjizi »Vodič u Astralni Svet« (objavljenoj kod nas 1991. godine u izdavačkoj kući »Arion«) četiri vrste bića koja možemo da sretnemo na Astralu. To su:
1. Duše živih ljudi koje su se, svesno ili nesvesno, privremeno našle na Astralu i čeka ih povratak u fizičko telo.
2. Duše umrlih ljudi, koja više nemaju tela u koja bi se vratile i zato često besciljno lutaju po Astralu.
3. Misaoni, kristalizovani oblici ljudske svesti i podsvesti.
4. Duhovi Sila Prirode, u koje Gavin i Ivona ubrajaju:
• Salamanderi (duhovi Vatre),
• Gnomi (duhovi Zemlje),
• Silfe (duhovi Vazduha),
• Undine (duhovi Vode).
Kao što se dâ videti, ova podela je dosta štura, ne obuhvata čitav niz drugih astralnih pojava i ne objašnjava ništa detaljnije o nabrojanim kategorijama. Vratiću se, obzirom na to, Čarlsu, koji se gotovo opsesivno trudio da zađe u sve detalje opisa živog sveta na Astralu. Pre svega, on sve astralne stanovnike deli na tri velike grupe: ljudske, neljudske i veštačke. Držeći se ove njegove podele, proći ću kroz svaku grupu posebno i videti šta sve ona sadrži:
➛ Ljudska bića Astrala se dele, prirodno, na dve podgrupe ― na žive i na mrtve. »Ili, tačnije rečeno«, precizira Čarls, »na one koji još imaju fizičko telo i na one koji ga više nemaju«. Pogledajmo sada koga sve on smešta u kategoriju živih stanovnika, a koga u grupu mrtvih stanovnika Astrala.
I. U kategoriju živih, Čarls ubraja četiri grupe: tu su obični ljudi, koji plove okolo u svom astralnom telu tokom sna, u manje ili više nesvesnom stanju. Drugim rečima, to smo svi mi. Nošeni različitim astralnim strujama, doživljavamo različita iskustva, kojih se posle buđenja sećamo kao snova. Ljudi koji su po prirodi osetljiviji u stanju su da postignu visok stepen svesti u snu, pojava poznata kao »Buđenje u Snu« (kada znate da sanjate i, sa obzirom na to, preuzimate kontrolu nad svojim snom), što predstavlja prvi korak ka ovladavanju sopstvenim astralnim telom.
II. Tu smo već kod druge grupe u ovoj kategoriji, a to su psihički razvijene osobe koje nisu pod vođstvom učitelja, to jeste oni retki srećnici koji su se rodili sa prirodnim darom da po svojoj volji i nahođenju odlaze na Astral. Oni, dakle, nisu prošli ni kakvu magijsku obuku, nego su, da tako kažem, samoučeni, poput dece koja su se rodila prirodno obdarena savršenim sluhom ili talentom za matematiku. Problem sa takvim posetiocima Astrala, dodaje i naglašava Čarls, leži u tome što često nisu moralno dorasli svome prirodnom daru, pa su skloni tome da ga zloupotrebljavaju. To, kao i težnja da budu tako lako zavedeni onime što vide, posledice su nedostatka ozbiljnog vežbanja.
III. Treću kategoriju predstavljaju upravo iskusni učitelj i njegovi učenici, koji posećuju Astral kao vid okultne vežbe ili iz praktičnih razloga. Takav način astralne projekcije je uvek najbezbedniji i najpreporučljiviji. Učenik je pod stalnim nadzorom i vođstvom učitelja, koji ga priprema za sve što može da ga nađe na Astralu. Uz primenjenu obuku, ako je reč o školama Desne Staze, uvek ide i odgovarajuća moralna priprema. Ovaj vid astralnog putovanja omogućava i uspostavljanje šire saradnje među ezoteričarima i sporovođenje ozbiljnih istraživanja. Primer za to je takozvani Kanterberijski Institut, u čiji su rad bili uključeni i gore pomenuti Frostovi. Nije reč ni o kakvoj zvaničnoj instituciji, već o višegodišnjem projektu u koji je bilo uključeno više od hiljadu ljudi iz više zemalja. Svi ti ljudi, veoma različitih zanimanja i profila, često bez znanja svoje neposredne okoline, godinama su priklupljali svoja iskustva boravka na Astralu, pisali o njima detaljne izveštaje, koordinisali rad među sobom, i tako je nastala jedna od najobimnijih studija na tu temu, sažeta u gore spomenutoj knjizi bračnog para Frost.
IV. No, da se vratim i na četvrtu, poslednju grupu kategorije živih posetilaca Astrala, a to su crni magovi i njihovi učenici. Logično, ova grupa je slična predhodnoj, jedino što svoj psihički razvoj i stečene moći koristi u zle i sebične umesto u dobre svrhe. Čarls ih izdvaja obzirom na to što njihovo prisustvo u životu Astrala, očigledno veoma burnom, izaziva potpuno drugačije uticaje i efekte nego prisustvo magova Desne Staze. Dobar deo crne magije se odvija upravim tim putem ― mešanjem crnih magova u astralnu Sferu. Kao izrazite primere ovoga, Čarls navodi mnogo brojne škole Vudua i tibetanske crnomagijske sekte kao što su »Nin-Mâ-Pa« ili »Geludpa«. Sve spomenute grupe „astralnih turista“ vezuje to što na Astralu borave privremeno i brzo se vraćaju u svoja fizička tela, koja ih tokom njihovih lutanja čekaju u mračnim sobama u nekoj vrsti sna ili transa. Za razliku od njih, ostale kategorije bića su trajno vezane za Astral, pa mogu da kažem da je to njihov jedini dom.
➛ Kategorija mrtvih stanovnika Astrala sadrži izuzetno najzanimljivije grupe — njih čak devet na broju. Ali, čujmo šta Čarls kaže na samom početku tog odeljka: »Pre svega, da počnemo sa ovom reči »Mrtav«, jer je to smešno pogrešan naziv, jer su većina tako označenih bića potpuno živa baš kao što smo i mi sami ― najčešće čak i više od nas. Sa obzirom na to, ovu reč možemo da prihvatimo kao oznaku za ona bića koja nisu u datom trenutku povezana sa svojim fizičkim telom«. Dve grupe ću samo da pomenem, jer se svode na one predhodne: to su magovi Desne Staze posle smrti, odnosno crni magovi posle smrti. Dok magovi Desne Staze odlučuju da se neko vreme posle fizičke smrti zadrže na Astralu za dobrobit drugih, da bi im pomagali i štitili ih, crni magovi čekaju na sledeću inkarnaciju radeći ono isto što su radili i dok su bili živi ― da nanose zlo drugima. Magovi Desne Staze tako ulaze u kategoriju Nirmanakaja (na sanskritu: »Onaj ko se odrekao nirvane za dobrobit čovečanstva«), a ovi drugi postaju strašni bestelesni demoni.
Za nas je najzanimljivija grupa običnih ljudi posle smrti. Šta se dešava sa čovekom posle smrti, jeste velika tema i prevazilazi okvire ovog foruma. U opšte, mogu da kažem da se ljudi čistijeg srca kratko zadržavaju na Astralu i da brzo nastavljaju dalje svojim sudbinskim putem, u nove inkarnacije. Prosečan čovek, koji tokom života nije uspeo da se očisti od nižih želja, provešće na Astralu nešto duže vreme da bi omogućio potisnutim silama svojih želja da se oslobode. Najduže se – kadkada trajno – na Astralu zadržavaju ljudi koji su tokom života spali na najniže grane: ubice, bludnici, pijanice. U svakom slučaju, Astral može da se shvati kao prelazna stanica za bezbrojna bića koja se kreću iz predhodnih postojanja u sledeća. Čarls napominje da astralne okolnosti u kojima čovek može da se zatekne posle smrti kadkada može da bude toliko nalik onim zemaljskim da je čoveku teško da poveruje u sopstvenu smrt. Ko je gledao kultni film »Duhovi u Nama« (The Others), španskog reditelja Alehandra Amenadabra, imaće jasnu sliku onoga što je Čarls hteo da kaže.
➛ Četvrtu grupu mrtvih stanovnika Astrala, Čarls je slikovito nazvao Čovek u Sivom Svetu. Pod tim nazivom, on podrazumeva posebnu vrstu ljudi koji su tokom života bili utonuli u najgrublji materijalizam, bez bilo kakve predstave o bilo kakvom obliku duhovnog postojanja izvan fizičkog tela. Kada takav čovek umre, i zatekne se na Astralu, odvojen od tela, on pretrpi veliki strah shvatajući da je otrgnuto od svog osnovnog elementa ― materije. Neko vreme pokušava da se vrati u okrilje svog fizičkog okruženja, ali mu to, naravno, ne uspeva i on produžava svojim putem. Pojedini, međutim, zahvaljujući svojoj neodoljivoj želji da se vrate u fizički život, uspevaju nekako da „uspore“ prirodni proces odvajanja suptilnog tela od fizičkog tela. Oni se toliko uplaše misleći da će sa smrću zauvek da nestanu da od tog silnog straha zaustavljaju Točak Vremena. Nalikuju, kaže Čarls, brodolomcu kome su negde na sredini pučine zapovedili da pusti iz ruku gredu uz koju pluta i da se prepusti burnom moru, a on je toliko prestrašen da ne može ni prst da pomeri.
Nastaje paradoksalna situacija: čovekovo fizičko telo je praktično mrtvo, ali još nije došlo do raskidanja veze između fizičkog i astralnog tela. Čovek tako stupa u Sivu Zonu, u neku vrstu sna i katalepsije (obamrlosti). Više nije živ, a još nije „potpuno“ mrtav. Kao čardak ni na nebu ni na Zemlji, on nije ni na jednom nivou, već negde između. Njegova telesna čula već su se praktično ugasila i one gotovo u opšte ne primećuje fizičke pojave oko sebe, a još ne može valjano da upotrebi astralna čula jer je upleten u klupko koje je sâm sebi napravio. Tako jedno vreme živi u mutnom, sivom svetu nemira i nelagodnosti, ne vidi jasno ni fizička nili astralna zbivanja, već oboje nazire kao kroz gustu maglu, po kojoj pluta izgubljen i bespomoćan. Taj motiv je iskoristio Edgar Alan Po za svoju priču »Slučaj Gospodina Valdemana«, gde samrtnik pomoću metode poznate kao Mesmerizam pokušava da se uvede u stanje „između“ da bi izbegao pravu smrt.
Šta se dešava sa čovekom u Sivom Svetu? Ništa posebno, jer se Priroda na kraju sama postara za to: posle nekog vremena raspada se eteričko telo kojim je bio vezan za fizičko telo i on odlazi. Ali, nema razloga, kaže Čarls, da bilo ko trpi takve neugodnosti. Kadkada možemo da zateknemo takvog čoveka kako sav nesrećan tumara po Astralu. Tada treba da mu se pritekne u pomoć. Najteži zadatak za pomagače biće da ga ubede da se opusti, da zaboravi svoj strah i da se prepusti toku Prirode, koji će da mu donese preko potrebni mir i spokoj.
