Poglavlje 3: Zablude o dušama umrlih — Astralni Svet

Nastavljam sa nabrajanjem različitih vrsta astralnih stanovnika, onako kako ih je video Čarls Vebster Lidbiter. U predhodnom poglavlju zastao sam kod grupe takozvanih „mrtvih“ stanovnika Astrala. Ovo poglavlje ću u potpunosti da posvetim trima preostalim kategorijama „mrtvih“, kategorijama koliko zanimljivim ― toliko i strašnim. U tom opisu će da se pojave stvorenja svima nama dobro znana, ali su ovoga puta objašnjena iz jednog novog ugla. Ali, da bi u opšte mogli da shvatite taj ugao gledanja, treba po nešto i da kažem o sastavu ljudskog bića, predstavljanju Teozofije i samog Čarlsa.
Kao mikrokosmos u kome se ogleda građa celog makrokosmosa, čovek je takođe sastavljen od više „nivoa“ postojanja, od kojih je fizički najniži (setimo se primera sa babuškama). Suptilnije od fizičkog tela je eteričko telo, koje služi kao veza sa još suptilnijim astralnim telom. Iznad astralnog tela nižu se još tananiji slojevi, sve do duše, ali to, trenutno, nije moja tema. U današnjoj eri kompjutera, vezu između fizičkog i astralnog tela lako možemo da prikažemo odnosom između hardvera i softvera. Hardver je ono što vidimo (fizičko telo), ali nevidljivi softver (astralno telo) je taj koji „operiše“ i obavlja posao. Prisustvo softvera opažamo jedino preko slike na ekranu monitora, koja bi u ovoj analogiji predstavljalo eteričko telo.
Kada čovek umre, svi ostali nivoi postojanja napuštaju fizičko telo, koje počinje da se raspada. Međutim, tada se i astralno telo odvaja od eteričkog tela i nosi dušu do novog odredišta, dok eteričko telo ostaje u neposrednoj blizini fizičkog tela i takođe počinje da se raspada, mada sporijom brzinom. Utvare koje se kadkada viđaju na grobljima, kaže Čarls, nisu nikakvi „duhovi“ nego eterička tela koja lebde u neposrednoj blizini sahranjenih fizičkih tela i polako propadaju.
Obzirom da su ta tela grublja od astralnih tela, mogu lakše da se i vide. Svaka iole osetljivija osoba to može, samo ako bi se odlučila na tako sumoran eksperiment da provede noć na groblju…
Treba dobro da se zapazi i još jedna pojedinost: kao što babuške izvlačimo jednu iz druge sve dok ne stignemo do poslednje, tako i duša sa svojim suptilnim omotačima posle nekog vremena napušta staro astralno telo i priprema se za novo. Tako da na Astralu ostaju ne samo ispražnjena eterička tela, nego i napuštena astralna tela, koja tamo plutaju kao groblje starih automobila i prosto žude da budu zloupotrebljena. Na ovim tezama Čarls gradi svoju sliku astralnih zbivanja, koja ― kao što ćete to videti ― kadkada ume da bude veoma mračna. A sada pogledajmo koga još možemo da sretnemo u snovima.
➛ Peta kategorija „mrtvih“ stanovnika Astrala su takozvane ljuske, ili omotači. Ima ih dve vrste: eteričke i astralne ljuske, što se oslanja na gore dato objašnjenje. Znači, kada čovek umre, sva suptilna tela povuku se iz fizičkog tela, a zatim napuste i eteričko telo. Eterička ljuska ostaje da pluta na nekoliko metara udaljenosti od raspadajućeg fizičkog tela, i sama izložena raspadanju, jasno je zašto prizor eteričke ljuske na groblju nije ni malo prijatan. U skladu sa kompjuterskom analogijom, to je kao da na ekranu posmatrate raspadanje nečijeg hardvera. To je, inače, motiv koji su horor filmovi oduševljeno prigrlili, stvorivši zabludu da se radi od dušama umrlih. Na sličan način i astralno telo biva napušteno, ali ne odmah posle smrti i ne u neposrednoj blizini tela. Ono je mnogo manje vezano za fizičko telo pa tako – za razliku od eteričke ljuske – slobodno pluta Astralom i ne može lako da se primeti.
Obe ove ljuske, dakle, podsećaju na zmijsku kožicu napuštenu posle prolećnog „presvlačenja“, ili na ispražnjenu čauru leptira. Sa obzirom na to, ne bi ni predstavljale veću pretnju od zmijske kožice na koju naiđemo u šetnji kroz šumu kada ne bi postojao način da se zloupotrebe. Različitim vidovima „odvratnih obreda“, kako kaže Čarls, moguće je da se privremeno ožive ove ljuske, da im se ulije neka vrsta lažnog života, onako kako se postupa sa zombijima. »Radi se«, dodaje Čarls, »o jednom od najgorih oblika crne magije, o kojem je bolje i da se ne govori«. Ono što se tim putem dobija jesu avetinjske, bezdušne sluge koje mogu da se koriste u najrazličitije svrhe. Takvo biće, koje zadržava astralni oblik preminulog čoveka, nema nikakvu svest, osećanja ili inteligenciju, ni u jednom pogledu nije ljudsko i ne može dugo da traje. Pre ili kasnije, u zavisnosti od moći medijuma, ono se prirodno raspada, ali pre toga može da se iskoristi za zle ciljeve, kao što su, za primer, zastraživanje ili razni vidovi psihičke manipulacije.
Sledeća kategorija su samoubice. Samoubistvo je, kao što znamo, složeno i teško pitanje. Njime su se od drevnih vremena bavili skoro svi religijski i filozofski sistemi, ali Čarls osvetljava taj problem iz čisto ezoterijskog ugla, ne ulazeći u moralno vrednovanje samoubilačkog čina. On ističe činjenicu da samoubistvo prekida život odjednom, ne dajući vremena osobi da se „pripremi“ za razdvajanje različitih komponenti svog postojanja. Posledično, poslesmrtna sudbina samoubica je veoma posebna. Takvu smrt Čarls poredi sa otkidanjem nezrelog voća. Pojednostavljeno rečeno, astralno telo samoubica je veoma „žilavo“, veoma dugo ostaje vezano za dušu i tako remeti prirodan ciklus. Kao posledica toga, osoba se zadržava na Astralu jako dugo, čak stotinama zemaljskih godina, i odbija da produži svojim sudbinskim putem. Razne religije misle upravo na to kada govore o kazni koju ispašta samoubica: njemu se ne dozvoljava da dobije novo fizičko telo, već je osuđen da „odsluži“ svoju kaznu kao duh i time da se iskupi od greha samouništenja. Drevne Vede spominju cifru od 700 godina, koliko čovek mora da iskajava odluku da oduzme sebi život.
Ali, to nije sve. Čarlsa, kao što sam napomenuo, u opšte ne zanima da li je samoubistvo moralno dozvoljeno ili nije. Njemu je važno kakav je čovek bio tokom života. Ako je živeo iole čistim i plemenitim životom, čak ni samoubistvo neće mnogo da poremeti njegov prirodni odlazak u drugo postojanje. Kao primere za to on navodi antičke filozofe Sokrata i Seneku, koji su sebi oduzeli život iz moralnih i filozofskih ubeđenja. Za razliku od njih, samoubice koje su živele niskim i prljavim životom lako mogu da se razviju u užasno zla astralna bića: »Razbuktani svim vrstama požude koju ne mogu direktno da zadovolje jer su ostali bez fizičkog tela, oni zadovoljavaju svoje odvratne i ogavne težnje pomoću medijuma ili bilo koje osetljive osobe koju mogu da posednu, i prosto uživaju u svim vrstama zabluda i obmana koje im Astral stavlja na raspolaganje da bi naveli i druge u istu razuzdanost koja je za njih veoma kobna«. Tako nam poručuje Čarls i zatim navodi listu demonskih bića koja su nastala upravo od kategorije samoubica, sa nazivima koji se javljaju u različitim tradicijama, a to su: »Pisaće. Inkube i Sukube — demoni pohlepe i prožderavanja, pohote i požude, obmana, grešnosti, i okrutnosti, koji navode svoje žrtve na užasne zločine, i na pijančenje po njihovoj naredbi«. Vede ih navode kao Rakšase i Pisaće, a u religiji starih Rimljana nazivaju se Larve. Rimski pisac Petronije ih opisuje kao ružne i mršave aveti, duše pokojnika koje noću lete i na raskršćima nanose ljudima zlo. Srednjovekovni hrišćanski pisci nazivaju ih Inkubama i Sukubama. Inkubi su muški demoni koji lutaju Astralom zaslepljeni od požude i noću spopadaju usnule žene. Sukube su ženski demoni koji noću spopadaju usnule muškarce. »Onaj kome se psihički vid otvorio«, kaže Čarls, »često može da vidi gomilu ovih nesrećnih bića kako lebde oko mesara, javnih kuća, ili na drugim, još zloglasnijim mestima — gde god mogu da osete grube uticaje koje ih privlače«.
Konačno, kao poslednju kategoriju „mrtvih“ stanovnika Astrala, Čarls navodi vampire i vukodlake, što je veoma zanimljivo. Svi mi znamo šta predstavljaju ova bića, ali čuveni teozof ih sagledava kao potpuno astralna po svojoj prirodi, slična spomenutim ljuskama i samoubicama-demonima. Po njemu, to nisu nikakva fizička bića, čudovišta koja lutaju šumom, već aveti koje na Astralu sisaju energiju drugih živih bića. Ako je čovek tokom života bio do krajnosti zao, svirep i sebičan, moguće je da se, u trenutku smrti, njegov „niži um“ – kako Čarls naziva splet njegovih prljavih želja – „odcepi“ od višeg duhovnog zakona, od same duše. Takva istinski zla bića mogu, uz malo znanja iz Magije, da zaustave proces umiranja (slično „Čoveku u Sivom Svetu“). Tek sahranjeno, a još, u stvari, nije „potpuno“ mrtvo, ono u nekoj vrsti katatoničnog sna projektuje svoje astralno telo, i u vidu čoveka (vampir) ili životinje (vukodlak) pohodi svoje žrtve. Ponavljam, to se ne dešava na fizičkom planu, već na Astralu, i to najčešće u snu. Zbog toga je u filmovima o Drakuli žrtva uvek prikazana kako trpi vampirske napade tokom sna. Ono što astralni demon iz nje isisava nije fizička krv nego suptilna životna energija. Na taj način su, za primer, hrišćanski mislioci objašnjavali pojavu noćne erekcije kod muškaraca. Ovaj problem, kaže Čarls, može najlakše da se rešava spaljivanjem mrtvaca na kojeg se sumnja, mada do vampirizma danas dolazi toliko retko da stvarno možemo da ga smatramo samo jednim od omiljenih motiva horor filmova i literature…
Ovime sam iscrpeo spisak „mrtvih“ žitelja Astrala, pa tako ostaju još oni koje Čarls naziva veštačkim. Ove sumorne vizije mogu i ne moraju da budu istinite, ali su, u svakom slučaju, zanimljive. Čak i ako takve stvari stvarno postoje, razloga za strah nema, jer nas je Priroda zaštitila od tih bića jednako kao što nas urođenim imunitetom štiti od bakterija i virusa. Pa ipak, ne mogu a da se na kraju ovog teksta/poglavlja ne setim jedne izreke iz Talmuda (Berakot, 6.): »Kada bi ljudsko oko moglo da vidi sva stvorenja koja nastanjuju Univerzum, opstanak ljudske vrste bi bio nemoguć«.