»Nikada ranije nisam doživela takvu vedrinu i smirenost«, pisala je gospođa Irma Bah iz Frankfurta. »Pošto sam starija žena (imam 83 godine), bila sam veoma zabrinuta oko toga šta me čeka kada umrem. Sada znam. Više se ne plašim. U stvari, radujem se tom prelasku u Carstvo Svetlosti. Više nisam toliko vezana za svoje unučiće jer znam da ću uvek moći da ih vidim. Svakoga dana se molim za napredak Vašeg velikog projekta«.
Bilo da vam ove reči zvuče preterano optimistički ili ne zvuče, tek ovako je gospođa Bah, puna zahvalnosti, pisala Ivoni i Gavinu Frost, bračnom paru o kojem sam već govorio u vezi sa njihovom knjigom »Vodič u Astralni Svet«. Veliki projekat za čiji se napredak starica moli jeste već pominjani Kanterberijski Institut, čije kartoteke sadrže na hiljade ovakvih pisama zahvalnosti i podrške, zajedno sa pismima u kojima učesnici na projektu opisuju svoja astralna iskustva.
Gavin i Ivona Frost su uključili više od hiljadu ljudi u svoja istraživanja, što neposredno, što putem pisama. Pažljivo sledeći njihova uputstva, saradnici rasuti po mnogim zemljama otiskivali su se na Astral tokom dužeg niza godina i o postignutim rezultatima obaveštavali su svoje učitelje. Gavin i Ivona garantuju dve stvari:
1. Ko god se ozbiljno posveti njihovom uputstvu, uspeh mu je osiguran.
2. Na Astralu niko nije imao negativnih iskustava.
Apsolutno svi naglašavaju da im se tokom ovih eksperimenata život promenio iz korena, da su se oslobodili neznanja i straha od smrti, kao i to da su neizmerno proširili svoje duhovne vidike… …Mada ja lično ne dovodim u pitanje ova postignuća, ipak ostajem za nijansu oprezniji prema Astralu. No, možda je ipak najbolje da pustimo same učesnike u eksperimentu da opišu svoja iskustva:
»U bolnom trenutku koji je delovao kao večnost, u trenutku pre nego što me je udario voz, konačno sam shvatio da je ovo ozbiljan eksperiment«, napisao je u svom pismu jedan paraplegičar, koji je od rođenja vezan za invalidska kolica. Njegova sudbina ga je povremeno dovodila do takvog očaja da je bivao na samoj ivici samoubistva. Sticajem okolnosti, povezao se sa Frostovima i uključio se u njihov projekat. »Kroz moju svest su se rojila pitanja. Da li su Gavin i Ivona uistinu pouzdani? Da li Kantergerijski Institut u opšte zna šta radi? Hoće li voz da me ubije, ili ću da prođem bez i jedne ogrebotine, kao što su mi obećali? Da li sam bio nepromišljen kada sam pristao da verujem ljudima koje nikada nisam video i njihovim prilično neuverljivim izjavama koje sam dobio poštom?«
Ovaj čovek je, sledeći uputstva Frostovih, počeo da izlazi na Astral. Jednom prilikom, kao vid vežbe, oni su ga uputili da ode do pruge i da sačeka voz, a zatim da se baci pred njega ― naravno, u svom astralnom telu. »Posle nekoliko trenutaka shvatio sam da je sve u redu. Da, voz me je udario i moje astralno telo zavojito se vinulo u visinu kroz lokomotivu i prvi vagon. Udarac je bio blag, baš kao što mi je bilo obećano, i osećao sam se lak kao perce. Sada sam lebdeo iznad voza, zbunjeno posmatrajući pokretanje mašina i koloseka ispod sebe. Ovo iskustvo me je nateralo da nastavim sa astralnom projekcijom. Vama, članovima Kanterberijskog Instituta, ne mogu dovoljno da zahvalim što ste mi život obogatili novom dimenzijom. Još uvek sam Hrišćanin koji je odan svojoj veri. Mnoge stvari koje sam video i uradio pomogle su mi da shvatim novo značenje Biblije i Isusa. Kada bi ljudi pokušali ovo što sam ja postigao, imali bi mnogo smireniji život i oslobodili bi se straha od smrti«.
Dokumentacija Kanterberijskog Instituta beleži mnoge slučajeve ljudi koji su pod pritiskom različitih okolnosti naučili da se astralno projektuju. To znači da je ova sposobnost već u nama, samo je potrebno da je nešto podstakne. Evo, izdvajam dva slučaja u kojima je astralna projekcija odlučivala o životu i smrti:
1. Prvi je slučaj čoveka koga Frostovi predstavljaju kao Harija Dž. Reč je o farmeru iz američke savezne države Misuri, dakle potpuno običnom, da ne kažem priprostom čoveku, bez interesovanja za metafiziku i Okultizam. Na njegovom imanju, na brdovitom američkom Srednjem Zapadu, nalaze se mnoge krečnjačke pećine. Jednom ga je njegov petnaestogodišnji sin Bak zamolio da odu do jedne od tih pećina. Skoro bez bilo kakvog iskustva iz speleologije, Hari i Bak su se opremili baterijskim lampama i konopcem i zatim su se spustili u jednu vrtaču. Krenuvši pećinskim hodnicima, ubrzo su se izgubili. Kompas nisu imali, a baterije su se skoro istrošile i ostavile su ih u mrklom mraku.
Ne znajući šta da rade, seli su da sačekaju spasioce: njihovi ukućani su znali kuda su oni otišli i bilo je samo pitanje vremena kada će da se zabrinu za njih. Na njihovu nevolju, napolju je u međuvremenu počela oluja i u pećini je naglo porastao vodostaj. Baka je uhvatila panika. Počeo je da beži od vode. Pokušavši da ga zgrabi, Hari se okliznuo i udario je glavu o stenu. Odjednom se našao izvan svog tela. Pećina, koja je do tog časa bila u potpunom mraku, iznenada je postala sablasno osvetljena. Našavši se u ovom novom stanju, Hari je nekako „znao“ put ka izlazu i bez problema je „odplovio“ do otvora u steni, a zatim se vratio do svog tela. Nekoliko trenutaka kasnije je došao sebi. Pošto se malo pribrao od udarca, mogao je bez problema da provede Baka kroz lavirint tame i uzburkane vode do izlaza iz pećine. Spontana astralna projekcija spasla im je obojici život. Trebam li da kažem da se kasnije i Hari našao na spisku saradnika Kanterberijskog Instituta…?
2. Drugi slučaj jeste slučaj Helge N. iz Minhena. Ostavši posle teške bolesti nepokretna, ona je spontano razvila sposobnost da astralno putuje, možda kao naknada za svoj fizički hendikep. O Helgi su se starali otac i majka, koji su živeli sa njom u istom stanu. Jednom ih je ubedila da preko vikenda odu u neko alpsko odmaralište na skijanje, rekavši da će o njoj za to vreme brine njena najbolja prijateljica Katarina. I odista, Helga i Katarina su boravile nekoliko dana zajedno i lepo se provodile, kada je iznenada Katarinina majka javila da je njen otac doživeo težak srčani udar i da verovatno neće da dočeka jutro. Devojka se našla u nedoumici šta da radi. Velikodušno, Helga je ubedila svoju prijateljicu da ode i poslednji put vidi oca. Reče joj da će i sama da se snađe, samo ako je Katarina pre odlaska smesti u krevet. Katarina je to učinila i odjurila je kući.
No, kako se to već dešava po Marfijevom Zakonu, u toku noći u stanu do Helginog stana je izbio požar. Probudio ju je gust, zagušljiv dim. Ne mogavši da se pokrene, kašljala je i zvala u pomoć, ali je niko nije čuo jer je zgrada, po nemačkom običaju, bila solidno građena. »Shvativši da mi sudbina leži u sopstvenim rukama«, pisala je kasnije Helga, »upotrebila sam svoju sposobnost astralne projekcije. Krenula sam u potragu za nekime koga bih mogla da obavestim da sam u opasnosti. Prvo sam otišla do Katarine i pokušala sam da utičem na njen um, ali, ona je bila previše obuzeta tragedijom koja joj se kod kuće odigravala. Zatim sam pokušala sa još nekoliko drugih ljudi, ali nisam uspela da doprem do njihovih misli. Onda mi je sinula ideja«. Helga se vratila do Katarinine kuće i stupila u vezu sa njenim ocem. Nalazeći se na umoru, u „Sivoj Zoni“ između života i smrti, bio je mnogo prijemčiviji za astralne uticaje nego ostali ljudi. Saopštila mu je u kakvoj je opasnosti, a on je, gotovo poslednjim dahom, preneo Katarini. Ostavivši hrabrog oca, koji je u odsudnom trenutku zanemario sopstvenu patnju i agoniju, Katarina je odjurila do Helge i spasla je.
»Kada mi je bilo šest godina, išao sam na predškolsku pripremu u jednu veliku zgradu u Volsalu«, pisao je jedan neimenovani saradnik Frostovih. »Jednog dana, dok sam se vraćao iz spavaonice, okliznuo sam se i pao sam niz stepenice koje su povezivale učionice sa gornjim spratovima zgrade. Sećam se da sam sedeo na vrhu stepeništa i posmatrao sam svoje telo kako pada i kako ga zatim unose u kola Hitne Pomoći. Prestrašio sam se. Nisam imao pojma šta se dešava sa mnom. Nisam ništa znao o smrti, ali, znao sam da nisam mrtav, jer sam sedeo na vrhu stepeništa i posmatrao. A ipak, ljudi su upravo iznosili moje telo iz zgrade. Bio sam veoma ljut na njih što to rade. Nakon što sam neko vreme tamo sedeo«, nastavlja on, »došao je neki stariji čovek i seo je pored mene. Bio je odeven u plavi molerski kombinezon. Reče mi da se zove Al. U stvari, nije mi govorio, ali na neki način i jeste ― kao da sam čuo njegove misli. Rekoh mu da sam se iznervirao jer su mi ukrali telo. Al me je uveravao da ću da ga dobijem nazad. Pri tome, izgledao je tužan, a ja sam ga upitao kako može da bude tako siguran da će telo da mi bude vraćeno. Uvek ću da se sećam njegovog odgovora: ‘Zato što još nisi mrtav. Ja sam mrtav. Malopre sam pao sa merdevina na drugoj strani ulice’. Već sledećeg trenutka, koliko mogu da se setim, ja sam se probudio u svom telu. Mislim da me je na to podstakao iznenadan, snažan strah koji sam osetio od Ala, jer je on morao da bude duh, a ja sam se u ono vreme veoma plašio duhova. Kasnije se ispostavilo da je, gotovo u istom trenutku kada sam ja pao niz stepenice, jedan moler sa druge strane ulice takođe je pao niz stepenice i ostao na mestu mrtav«.
Ovaj čovek, koji je svoju prvu astralnu projekciju doživeo sa samo šest godina, kasnije se mnogo puta spontano projektovao na Astral, i to, u glavnom, u bolnim ili traumatičnim situacijama. Da li je to neka vrsta zaštite, poput stanja šoka koje nas štiti od intezivnog bola, ostaje otvoreno pitanje, ali evo šta je isti ispitanik još doživeo u svojoj mladosti:
»Jednom, kao već stariji dečak, sankao sam se na pošumljenom proplanku kada je naišao drugi dečak sa sankama. Hteo sam da ga zaobiđem i izgubio sam kontrolu nad sankama. Usledio je snažan udarac u drvo. Preleteo sam dobrih nekoliko metara i završio sam u snegu u stanju nesvesti. Međutim, u samom trenutku udara, ja sam se ponovo našao izvan tela i bio sam pošteđen bola dok sam gledao kako mi telo leti i prevrće se po snegu… Ovoga puta sam bio manje uplašen jer sam znao o čemu se radi, ali i dalje nisam znao kako da se vratim u svoje telo. Ipak, veoma brzo sam se opet našao u njemu, sa strašnim bolom u glavi i sav krvav«.
Sada, ne bih želeo da iz ovih primera forumaši steknu pogrešnu sliku kako se na Astral izlazi samo kada je čovek u nekoj nevolji ili, u najgorem slučaju, trajno nesposoban. To su samo granična stanja u kojima lakše dolazi do izražaja neke prirodne, ali skrivene sposobnosti za koje nismo i znali da ih posedujemo. Najbolji primer za to je majka koja svojim rukama podiže automobil da bi oslobodila dete koje leži ispod. Astralna projekcija može da se postigne i svojevoljno, u punom zdravlju tela i duha, samo što za mnoge to nije ni malo lak posao. Ipak, dobro je da se zna da negde u nama leže mogućnosti koje jednog dana, u odsudnom času, mogu da budu od velike pomoći.
