Da bi jasno odredili koje se magijske tehnike koje su naši preci vršili mogu smatrati verbalnom magijom, definisaćemo prvo pojam ove magijske prakse. Pod verbalnom magijom podrazumeva se ona magijska praksa koja za svoj cilj ima pretvaranje reči u dela. Reči koje se ovom prilikom izgovaraju mogu da budu intonirane tj. mogu da se vibriraju, ili mogu da se izgovaraju u određenom ritmu. Prakričar može koristiti gotove formule ili ih, u zavisnosti od svog cilja sam izmišljati.
Nije nam poznato da li su Stari Sloveni bili upoznati sa tehnikama vibriranja. Ova praksa svoje poreklo ima u mantrama, odnosno, hinduističkim formulama koje su postale veoma popularne sedamdesetih godina prošog veka (najpoznatija hinduistička mantra je AUM). U narodnim pesmama slovenskih naroda primećuje se određena sklonost ka vibriranju, a tradicionаlne srpske pesme su po tome čak karakteristične. Takođe, neke rodnoverne grupe, kao što je Velesov krug i Jarga iz Rusije, koriste vibriranje tokom svojih rituala kao pomoć pri buđenju energije. Obavezni deo njihovih inicijacija, venčanja i drugih rituala su intoniranja koja u kombinaciji sa određenim pokretima služe u pomenute svrhe. Međutim, ne možemo sa sigurnošću tvrditi da se vibriranje tradicionalno koristilo u slovenskoj verbalnoj magiji. Zato ćemo preći na one magijske tehnike koje su nam poznate.
Najpoznatije forme verbalne magije svakako su basme ili bajalice. Reč “bajati“ nalazi se i u korenu reči bajka iz čega možemo naslutiti kakva je zapravo priroda “priča za decu“. Tipova bajalica ima koliko i ljudskih želja i potreba. Onaj koji baja radi to da bi se neko obogatio, da bi se odbranio ili zaštitio od bolesti, da bi se “oteralo zlo“. Baja se takođe i da bi se nekom drugom nanelo zlo (iz osvete ili iz nekih drugih razloga) ili da bi se taj drugi ozdravio ili se zaštitio od zla. Evo primera bajalice koja je imala da omogući izvesnom draganu da ozdravi od žutice. Najverovatnije je u pitanju jedan opšti oblik bajalice protiv žutice koji je preformulisan u skladu sa njenom svrhom.
Žuta kučka žuto kuče okotila
Žutog dana,
Žutog meseca,
Žute godine,
U žutoj šumi;
Žuta šuma nek ostane
A žutica nek nestane
Sa našega Dragana!Huuuuuuj!1
Obično se uz izgovaranje basmi vrše još neke obredne radnje da bi se ojačalo dejtvo basme. Ruske zhnakarke tj. žene koje se bave magijom najčešće koriste pomoć Elemenata da bi ojačale svoju bajalicu (zagovor). U tom cilju one koriste Vatru (u obliku plamena sveće), Vodu i druge elemente ali i ostale predmete za koje se veruju da imaju moć. Recimo, kristali tipa kvarc i malahit neka su od pomoćnih sredstava koji se koriste u verbalnoj magiji.
U verbalnu magiju spadaju i kletve. Najpoznatije srpske kletve su “Dabogda imao pa nemao“, “Crk’o dabogda“, “Dabogda te zemlja progutala“, “Vrane ti mozak popile“… Tu su i kletve “Vuci ti bili saputnici“. “Voda te odnela“ ( u hrišćanskoj varijanti je “Đavo te odneo“) itd. Osim što kunu druge, umeju Sloveni i da prokunu sebe. U slučaju da su ljuti na sebe zbog nečega što se desilo ili iz nekih razloga sebe okrivljuju za neki zao događaj oni kunu “Zemljo, otvori se“, “Zini zemljo, živog me progutaj (makedonska verzija ove prve kletve). Sećamo se i rečenice koju izgovara devojka iz pesme “Stari Vujadin“: “Čarne oči da ne bi gledale“. Na ovaj način ona kune svoje oči koje su videle zlo koje je zadesilo srpski narod― zarobljavanje Vujadina i njegovih sinova. Slična ovoj kletvi je i češka “Černe oči ne videli raja“.
Sloveni kunu i da bi sprečili da se desi nešto loše usled nepromišljeno izgovorenih reči ili usled izražavanja “loših misli“. U ovakve kletve spada , recimo “Jezik pregrizao“ koja može da se pojavi i u drugim formama verbalne magije osim u formi kletve (“Da ne čuje zlo“, “Ne reci dvaput“ itd.)
Zakletve– Jedna od najranijih zabeleženih slovenskih zakletvi potiče iz perioda paganizma. Ona je sačuvana u “Nestorovoj hronici“ koja opisuje zaključivanje primirja između Rusa i Vizantinaca : “I zaklinjahu se oružjem i Perunom, bogom svojim, i Volosom skotjim bogom i utvrdiše mir 907. godine“. Postoje dva tipa zakletvi. U prvi spadaju zakletve tipa “Ako lažem, ruke mi se osušile“, “Ako lažem, da mi umre…(neko od rodbine)“ itd. Ovde opet vidimo primer verbalne magije usmerene ka sebi. Onaj koji se zaklinje zapravo sebe proklinje u slučaju da prekrši zakletvu. U drugi tip spadaju zakletve u ono što je najvrednije i najmilije. Najčešće je u pitanju duša, kao nešto najvrednije što čovek poseduje (“Duše mi“), zatim, nešto bez čega ne bi mogli da živimo i funkcionišemo kao što je npr. vid (“Tako mi očiju“). Kunu se Sloveni i u svoju rodbinu, u zavisnosti koja osoba mu je najbliža srcu (“Majke mi“, “Sestre mi“, “Dece mi“. Tu je i najopštiji tip zakletve “Tako mi svega“ (makedonski “Žimi se“).
Blagoslovi. Poznato nam je da sveštenički stalež kod većine staroslovenskih plemena nije igrao toliko važnu ulogu kao kod drugih naroda. Izuzetak predstavljaju Sloveni koji su živeli između Odre, Labe i Baltičkog mora, a pretpostavljamo da je najveću moć imao sveštenik koji je služio u Svetovidovom arkonskom hramu. Očigledno je da se Slovenima sa ovih prostora nije bio potreban sveštenik da bi došli dobili blagoslov, već su sami se sami bavili praksom blagosiljanja. Ovo dokazuje veliki broj sačuvanih blagoslova. Dakle, onaj koji blagosilja preuzima ulogu koju sveštenik igra u drugim kulturama ili među severno-zapadnim Slovenima.
Lički blagoslov “Ajs, sreća ti pjevala“. “Zdrav ti bio kućni prag, domaćine“, “Ruke ti se pozlatile“. Tu su i blagoslovi koji počinju sa “Dajbože“ koji najverovatnije potiču iz perioda paganizma.
Kumljenje takođe spada u ovu vrstu magije jer se njime vrši određena radnja (reči postaju delo)..Čovek se okumljuje sa kugom ili vukom, izgovarajući rečenicu “Kumim te bogom“ ili nešto slično.Akt kumljenja sadržan je u samom izgovaranju ove rečenice a cilj kimljenja je obezbeđivanje zaštite od bića sa kojim se želi kumstvo.Naši preci su verovali, a veruju i danas , da će se izgovarajući ove reči zaštiti od nečeg lošeg (bolesti od kuge, napada vuka, nečijeg zlodela).U ovom je sadržana nada da rod neće na roda tj. kum na kuma.
Prizivi su još jedna forma verbalne magije. Aktom prizivanja uspostavljala se veza između sveta ljudi i sveta bogova, predaka i mitskih bića. Ovaj akt imao je za cilj obezbeđivanje pomoći bića koje se tom prilikom priziva, pa su se prizivanja vršila onda kada je postojala potreba za ovakvom vrstom pomoći. Prizivanja su takođe bila deo svešteničke službe u hramovima (bar kod onih Slovena koji su imali hramove i sveštenstvo). Vršila su se u cilju evociranja prisustva božanstva u hramu za vreme praznika, rituala ili pred odlazak plemena u rat. Međutim, Sloveni sa najčešće vršili prizive tokom rituala plodnosti kada su se pevale određene obredne pesme. Ove pesme su obično sadržale usklike Lado i Ljeljo zbog čega se smatra da su se tom prilikom prizivale boginje plodnosti. Navešćemo neke od primera priziva ovog tipa:
Đurađ kosi po pobrđu, Lado le, mile!
Konja penje po zaleđu, oj Lado, oj!
Đurđu žeđca dodijala, Lado le, mile!
Đurađ konju govorio, oj Lado, oj!
“Vrisni, konju, dobro moje, Lado le, mile!
ne bi l’čula moja ljuba, oj Lado, oj!
Ne bi l’ vode donijela, Lado le, mile!
Tebe vode mene vina, oj Lado, oj!“
ili
Neven vene, le, za goricom, le, le, Leljo, le!
Mene zove, le, da ga berem, le, le, Leljo, le!
Ja ga nemam, le, kada brati, le, le, Leljo, le!
Junaci su, le, k igri došli, le, le, Leljo, le!
Ili ću i, le, nadigrati, le, le, Leljo, le!
Ili mene, le, neće biti, le, le, Leljo, le!2
Klicanja su jedna vrsta priziva. Prizivi obično sadrže neke usklike mada se može klicati i nezavisno od priziva (Slava! je , recimo, jedan od ovih nezavisnih usklika). Kliče se bogovima, precima i vilama kako da bi se od njih izmolila pomoć tako i da bi se njima odalo poštovanje. I ova praksa predstavlja pretvaranje reči u delo. O klicanju precima Аleksandra Marinković Оbrovski kaže. “Magijski cilj klicanja je oživljavanje herojskih predaka; što se u prenosnom smislu može smatrati i pričešćem.“3Pored usklika Ljeljo, Poljeljo, le, Lado, tu su i usklici Dzidzi lelia, ….Slava! je takođe usklik koga su Slovi često koristili. Obrovska ga vezuje za kult Svetovida ali su naši preci klicali i drugim bogovima. Slovenski rodnoverni najčešće koriste upravo ovaj usklik, kao i “Slava (rodnim) bogovima!“
1 Iz knjige “Narodna književnost Srba na Kosovu i Metohiji, drugi tom. Autor: Vladimir Bovan, “Jedinstvo“, Priština, 1989. Objavljeno na sajtu www.svelad.org
2 Obe pesme sakupio je Vuk Karadžić a objavio Svevlad
3 str 120, Sunce- starešina slovenskog roda, Zvornik radova „Konferencije o slovenskom nasleđu“, EEKC „Sfera“, Novi Sad, 2007