Kako čovek provodi period između smrti i novog rođenja? Nazvati smrt starijim bratom sna nije neopravdano, jer između sna i smrti postoji određena veza; ali i pored toga postoji velika, presudna razlika između njih. Razmotrimo šta se dešava sa čovekom od trenutka kada zaspi do trenutka kada se probudi. Ovo vreme nam se čini kao neka vrsta nesvesti; iz nje nastaje samo nekoliko uspomena na područje snova, ponekad zbunjenih, a ponekad prilično jasnih. Ako želimo pravilno da razumemo san, moramo da se setimo odvojenih delova ljudskog entiteta.
Videli smo da se čovek sastoji od sedam delova. Četiri su potpuno razvijene, peta samo delimično, a od šestog i sedmog do sada postoje samo seme i obrisi. Tako imamo:
Fizičko telo, koje možemo da uočimo svojim uobičajenim čulima.
Eterično telo, koje prožima fizičko telo delikatnom svetlošću.
Astralno telo.
Ego-telo ili telo svesti.
Ovo „Ego-telo“ sadrži:
Duh-Ja, ili Manas, delimično razvijen.
Životni duh, ili Budi.
Duhovni čovek, ili Atma.
Ova poslednja dva su prisutna samo kao seme.
U budnom stanju čovek ima prva četiri od ovih tela oko sebe u svemiru. Eterično telo se sa svih strana proteže malo dalje od fizičkog tela. Astralno telo proteže se oko dva i po puta dužine glave iznad fizičkog tela, okružuje ga poput oblaka i bledi dok idete od glave nadole. Kada čovek zaspi, fizička i eterična tela ostaju na krevetu, ujedinjena kao danju. Astralno telo popušta, a astralno telo i Ego telo se podižu iz fizičkog tela. Sada, pošto su sve percepcije, koncepti i tako dalje zavisni od astralnog tela, koje je sada izvan fizičkog tela, čovek gubi svest u snu, jer mu je u ovom životu potreban fizički mozak kao instrument svesti; bez toga ne može biti pri svesti.
Šta opušteno astralno telo radi tokom noći? Vidoviti čovek može videti da ima određeni zadatak. Ona se, kao što će vam reći neki teozofi, ne lebdi iznad fizičkog tela, neaktivna, poput pasivne slike; neprekidno deluje na fizičko telo. Tokom dana fizičko telo se umara i troši, a zadatak astralnog tela je da popravi ovaj umor i iscrpljenost. Obnavlja fizičko telo i obnavlja snage koje su potrošene tokom dana. Otuda dolazi potreba za snom, a time i njegov osvežavajući, lekoviti efekat. Pitanje snova kojim ćemo se pozabaviti kasnije.
Kad čovek umre, stvari stoje drugačije. Tada ga napušta eterično telo, kao i astralno telo i Ego. Ova tri tela se uzdižu i neko vreme ostaju ujedinjena. U trenutku smrti, veza između astralnog tela i eteričnog tela, s jedne strane, i sa fizičkim telom, s druge strane, je prekinuta, posebno u predelu srca. Neka vrsta svetlosti zasija u srcu, a zatim se mogu videti eterično telo, astralno telo i Ego kako se podižu iz glave.
Stvarni trenutak smrti donosi izuzetno iskustvo: na kratak vremenski period čovek se seti svega što mu se dogodilo u tek završenom životu. Čitav njegov život pojavljuje se pred njegovom dušom u trenutku, poput sjajnog stola. Nešto slično se može dogoditi tokom života, u retkim trenucima velikog šoka ili besa – na primer čovek koji se davi ili pada sa velike visine, kada se čini da je smrt neizbežna, na ovaj način može videti ceo svoj život pred sobom.
Sličan fenomen je neobičan osećaj trnaca koji imamo kada ud pređe na spavanje. Ovde se dešava da je eterično telo opušteno. Ako, na primer, prst zaspi, vidovnjak bi video mali drugi prst kako viri sa strane stvarnog prsta: ovo je deo eteričnog tela koji se olabavilo. Ovde takođe leži opasnost od hipnotizma, jer mozak tada ima isto iskustvo kao i prst kada odlazi na spavanje. Vidoviti čovek može videti opušteno eterično telo kako visi kao par vreća ili vreća sa obe strane glave. Ako se hipnotizam ponovi, etersko telo će razviti naklonost da se olabavi, a to može biti vrlo opasno. Žrtve postaju sanjive, podložne nesvesticama, gube svoju nezavisnost itd.
Slično popuštanje eteričnog tela događa se kada se osoba suoči sa iznenadnom opasnošću od smrti. Uzrok ove sličnosti je taj što je eterično telo nosilac sećanja; što je jače razvijen, to će čovekova sposobnost pamćenja biti jača. Dok je eterično telo čvrsto ukorenjeno u fizičkom telu, kao što je to uobičajeno, njegove vibracije ne mogu delovati na mozak dovoljno da postanu svesni, jer ih fizičko telo svojim grubljim ritmovima prikriva. Ali u trenucima smrtonosne opasnosti eterično telo se olabavi i svojim sećanjima se odvoji od mozga i čovekov čitav život bljesne pred njegovom dušom. U takvim trenucima ponovo se pojavljuje sve što je upisano u eterično telo; otuda i sećanje na čitav prošli život neposredno posle smrti. Ovo traje neko vreme,sve dok se eterično telo ne odvoji od astralnog tela i Ega.
U slučaju običnih muškaraca, imamo dva leša, fizičkog i eteričnog tela; ostaje nam astralno telo i Ego. Ako želimo da razumemo ovo stanje, moramo shvatiti da u njegovom zemaljskom životu čovekova svest u potpunosti zavisi od njegovih čula. Zamislimo sve što nam dolazi kroz naša čula: bez naših očiju, apsolutni mrak; bez naših ušiju, apsolutna tišina; i nijedan osećaj vrućine ili hladnoće bez odgovarajućih čula. Ako možemo jasno da zamislimo šta će ostati kada se odvojimo od svih naših fizičkih organa, od svega što normalno ispunjava našu dnevnu svest i oživljava dušu, od svega zbog čega moramo celom danu biti zahvalni telu, započinjemo da se stvori neko shvatanje o stanju života nakon smrti, kada su dva leša odložena po strani.Ovo stanje se naziva Kamaloka, mesto želja. To nije neki region izdvojen: Kamaloka je tu gde smo mi, a duhovi mrtvih uvek lebde oko nas, ali su nedostupni našim fizičkim čulima. Šta onda oseća mrtvac? Da uzmemo jednostavan primer, pretpostavimo da čovek jede redovnono i uživa u svojoj hrani. Vidovnjak će zadovoljstvo svoje želje videti kao braonkasto-crvenu misaonu formu u gornjem delu svog astralnog tela. Sada pretpostavimo da čovek umre: ono što mu preostaje je njegova želja i sposobnost uživanja. Fizičkom delu čoveka pripadaju samo sredstva za uživanje: zato su nam potrebne desni i tako dalje da bismo jeli. Užitak i želja pripadaju duši i oni prežive nakon smrti. Ali čovek više nema načina da udovolji svojim željama, jer odgovarajući organi nedostaju.A ovo se odnosi na sve vrste želja i želja. Možda će želeti da pogleda neke lepe aranžmane boja – ali nedostaju mu oči; ili da sluša neku skladnu muziku – ali mu nedostaju uši.
Kako duša sve ovo doživljava nakon smrti? Duša je poput lutalice u pustinji, pati od žege koja gori i traži neko vrelo na kojem bi je utolila; a duša mora da trpi ovu goruću žeđ jer nema organ ili instrument za njeno zadovoljenje. Mora se osećati uskraćenim za sve, tako da je vrlo prikladno nazvati ovo stanje žarom. Ovo je suština Kamaloke. Duša se ne muči spolja, već mora da trpi muke želja koje još uvek ima, ali ne može da ih zadovolji.
Zašto duša mora da podnese ovu muku? Razlog je taj što se čovek mora postepeno odvikavati od ovih fizičkih želja i želja, kako bi se duša oslobodila Zemlje, pročistila i očistila. Kada se to postigne, period Kamaloke se završava i čovek se uspinje do Devačana.
Kako duša prolazi kroz svoj život u Kamaloki? U Kamaloki čovek ponovo živi čitav svoj život, ali unazad. Prolazi kroz to, dan za danom, sa svim iskustvima, događajima i postupcima, od trenutka smrti do trenutka rođenja. Šta je poenta ovoga? Poenta je u tome da na svakom događaju mora da zastane i nauči kako da se odvika od zavisnosti od fizičkog i materijalnog. Takođe proživljava sve što je uživao u svom zemaljskom životu, ali tako da mora bez svega ovoga; ne nudi mu zadovoljstvo. I tako postepeno uči da se odvaja od fizičkog života. A kada je proživeo svoj život sve do dana svog rođenja, on može, prema biblijskim rečima, da uđe u „carstvo nebesko“. Kao što Hristos kaže, „Ako niste postali mala deca, ne možete ući u carstvo Nebesko.„Sve jevanđelske izreke imaju duboko značenje, a mi njihovu dubinu upoznajemo tek postepenim ulaskom u božansku mudrost.
U Kamaloki postoje neki posebni trenuci koji se moraju izdvojiti kao posebno važni i poučni. Među raznim osećanjima koja čovek može da ima kao deo svog uobičajenog života jeste puka radost što je živ, što živi u fizičkom telu. Otuda nedostatak fizičkog tela oseća kao jedno od svojih najgorih nedostataka. Tako možemo razumeti strašnu sudbinu i užasne muke koje moraju podneti nesrećnici koji život završavaju samoubistvom. Kada smrt dođe prirodno, tri tela se relativno lako razdvajaju. Čak i u apopleksiji ili bilo kom drugom iznenadnom, ali prirodnom obliku smrti, razdvajanje ovih viših članova zapravo je pripremljeno za mnogo unapred, pa se oni lako razdvajaju, a osećaj gubitka fizičkog tela je tek neznatan. Ali kada je razdvajanje naglo i nasilno kao i sa samoubistvom,čiji je čitav organizam još uvek zdrav i čvrsto povezan, onda odmah nakon smrti vrlo oštro oseća gubitak fizičkog tela i to izaziva strašne bolove. Ovo je grozna sudbina: samoubica se oseća kao da je iščupan iz sebe i započinje strašljivu potragu za fizičkim telom koje mu je tako iznenada oduzeto. Ništa drugo ne može da se uporedi sa ovim. Možete da uzvratite da samoubica koji je umoran od života više nema nikakvog interesa za to; inače se ne bi ubio. Ali to je zabluda, jer upravo samoubica želi previše od života. Budući da to više nije zadovoljavalo njegovu želju za zadovoljstvom, ili možda zato što ga je neka promena okolnosti dovela do gubitka, on se sklanja u smrt.I zato je njegov osećaj uskraćenosti kada se nađe bez tela neizrecivo težak.
Ali Kamaloka nije toliko teška za sve. Ako je čovek bio manje zavisan od materijalnih zadovoljstava, on prirodno lakše podnosi gubitak svog tela. Međutim, čak i on mora da se oslobodi fizičkog života, jer u Kamaloki postoji drugo značenje. Tokom svog života čovek ne radi samo stvari koje mu donose zadovoljstvo; on takođe živi u društvu drugih ljudi i drugih stvorenja. Svesno ili nesvesno, namerno ili nenamerno, izaziva zadovoljstvo i bol, radost i tugu životinjama i ljudima. Sve takve prilike će se ponovo susresti dok živi kroz period Kamaloke; vraća se na mesto i trenutak kada je drugom biću bio uzrok bola. U to vreme on je nekoga drugog osećao bolom; sada mora da trpi isti bol u sopstvenoj duši.Sve muke koje sam ikada naneo drugim bićima sada moram da proživim u svojoj duši. Ulazim u osobu ili životinju i saznajem šta je drugo biće stvoreno da pati kroz mene; sad sve te bolove i muke moram i sam da trpim. Ne postoji način da se to izbegne. Sve ovo je deo procesa oslobađanja – ne od delovanja karme, već od zemaljskih stvari. Vivisekcionista ima posebno užasan život u Kamaloki.
Na teozofu nije da kritikuje ono što se dešava u svetu oko njega, ali on može dobro razumeti kako to da su savremeni muškarci pristupili akcijama ove vrste. U srednjem veku niko ne bi ni sanjao da uništava život da bi ga razumeo, a u stara vremena bilo koji lekar bi na to gledao kao na visinu ludila. U srednjem veku određeni broj ljudi još uvek je bio vidovit; lekari su mogli da vide muškarca i mogli su da uoče bilo kakve povrede ili nedostatke u njegovom fizičkom telu. Tako je bilo i sa Paracelzijusom, na primer. Ali materijalna kultura modernog doba morala je doći, a sa njom i gubitak vidovitosti. To posebno vidimo kod naših naučnika i lekara; a vivisekcija je rezultat toga. Na ovaj način možemo to shvatiti, ali nikada ne bismo smeli da ga opravdamo ili opravdamo. Posledice života koji je drugima naneo bol, obavezno će uslediti, a posle smrti vivisekcionista mora da podnese potpuno iste bolove koje je naneo životinjama. Njegova duša je uvučena u svaki bol koji je izazvao. Nema svrhe reći da mu nanošenje bola nije bila namera, ili da je to učinio radi nauke ili da je njegova svrha bila dobra. Zakon duhovnog života je nefleksibilan.
Koliko dugo čovek ostaje u Kamaloki? Otprilike jednu trećinu njegovog prošlog života. Ako je, na primer, živeo sedamdeset i pet godina, njegovo vreme u Kamaloki biće dvadeset i pet godina. A šta se onda dešava? Astralna tela ljudi se veoma razlikuju u boji i obliku. Astralno telo primitivne vrste čoveka prožeto je svakojakim oblicima i nižim željama: boja njegove pozadine je crvenkasto-siva, a iz njega izbijaju zraci iste boje; po svojim konturama se ne razlikuje od određenih životinja. Sa visokoobrazovanim čovekom, ili idealistom kao što je Šiler ili svecem poput Svetog Franje Asiškog, stvari stoje sasvim drugačije. Uskratili su sebi mnoge stvari; oplemenili su svoje želje i tako dalje. Što više čovek koristi svoj Ego da bi radio na sebi,to ćete više zraka videti kako se šire iz plavičaste sfere koja je njegov Ego-centar. Ovi zraci ukazuju na sile pomoću kojih čovek stiče vlast nad svojim astralnim telom. Otuda se može reći da čovek ima dva astralna tela: jedan deo je ostao takav kakav je bio, sa svojim životinjskim impulsima; drugi rezultat njegovog sopstvenog rada na tome.
Kada čovek proživi svoje vreme u Kamaloki, biće spreman da podigne viši deo svog astralnog tela, ishod sopstvenih napora, i da donji deo ostavi za sobom. Sa divljacima i nekultiviranim ljudima, veliki deo donjeg astralnog tela ostaje iza; kod visoko razvijenih ljudi ima mnogo manje. Kada, na primer, Franjo Asiški umre, vrlo malo toga će ostati; sa njim će ići moćno više astralno telo, jer će mnogo raditi na sebi. Preostali deo je treći ljudski leš, koji se sastoji od donjih impulsa i želja koje nisu transmutirane. Ovaj leš i dalje lebdi u astralnom svemiru i možda je izvor mnogih opasnih uticaja.
Ovo je takođe telo koje se može manifestovati u spiritualističkim seansama. Često opstaje dugo, a može doći i da govori kroz medij. Ljudi tada počinju da veruju da govori mrtvac, a to je samo njegov astralni leš. Leš zadržava svoje donje impulse i navike u nekoj ljusci; može čak odgovarati na pitanja i davati informacije, a može govoriti sa isto toliko smisla koliko je „niži čovek“ nekada pokazivao. Tada se mogu pojaviti svakakve zabune, a zapanjujući primer toga je brošura koju je napisao duhovnik Langsdorf, u kojoj on tvrdi da je imao komunikaciju sa HP Blavatski. Langsdorfu je ideja reinkarnacije poput bika crvena krpa; nema ničega što ne bi učinio da opovrgne ovu doktrinu. On mrzi HPB jer je ona podučavala ovu doktrinu i širila je u inostranstvu.U svojoj brošuri on tvrdi da citira HPB, jer mu je rekao ne samo da je doktrina reinkarnacije lažna, već i da joj je jako žao što ju je ikada naučila. Ovo je možda zaista sve tačno – osim što Langsdorf nije ispitivala i citirala stvarnu HPB već svoj astralni leš. Sasvim je razumljivo da njeno donje astralno telo treba da odgovori na ovaj način ako se toga setimo tokom njenog ranog perioda Otkrivena Isis , ona je zaista odbacila i suprotstavila se ideji reinkarnacije. Sama je to saznala bolje, ali njena greška se lepila za astralnu ljusku.
Ovaj treći leš, astralna ljuska, postepeno se rastvara i važno je da se trebalo potpuno rastvoriti pre nego što se čovek vrati u novu inkarnaciju. U većini slučajeva to se pravilno dešava, ali u izuzetnim slučajevima čovek se može brzo reinkarnirati, pre nego što se njegov astralni leš rastvori. Ima poteškoća sa kojima se suočava ako, kada se sprema da se reinkarnira, pronađe sopstveni astralni leš koji još uvek postoji i sadrži sve ono što je ostalo nesavršeno u njegovom bivšem životu.
1) IZVOR
