Umro je Živorad Mihajlović-Slavinski, verovatno najveće i najznačajnije ime alternativne duhovnosti ne samo na Balkanu, već i u svetskim razmerama.
Imam potrebu da mu odam počast. Pisati o nekome ne znači pisati o njemu i tome kakav je i ko je stvarno bio. Pisati o nekome znači pisati o našim sećanjima i našim doživljajima nekoga. Moj doživljaj Slavinskog je stoga delom objektivan, zasnovan na činjenicama, a većim delom je subjektivan zasnovano na mom doživljaju njega. Do pojave interneta, dakle do druge polovine devedesetih, a možda čak i do dvehiljaditih, skoro svi koji su ulazili u neki oblik alternativne duhovnosti ulazili su na osnovu knjiga, ili kurseva, baš Živorada Mihajlovića Slavinskog.
Moj lični put je bio drugačiji. U alternativu sam bio zašao pre nego što sam uopšte čuo za Slavinskog. Još kao dete sam mogao da predviđam stvari i vidim ono što drugi ne vide. To se kasnije izgubilo. Potom sam slučajno došao do kataloga za fotokopitanje nekih teozofskih knjiga i knjiga o jogi, na engleskom i hrvatskom, što sam pre nego sam saznao da u beogradu Slavinski objavljuje knjige o ezoteriji, poručivao i čitao. Potom sam preko MENSI-ne medjunarodne interesne grupe za parapsihologiju, čiju sam adresu našao, stupio u kontakt sa nekim američkim i engleskim ezotericima i grupama, Tek potom sam sasvim slučajno otkrio Slavinskog. Moram priznati da mi je Slavinski promenio život.Intenziv prosvetljenja koji je Slaviski bio doneo u Jugoslaviju bilo je nešto konkretno i za mladog čoveka fascinirajuće. Ne samo zbog Iskustva, već i zato što je to bilo deljenje tog Iskustva sa drugima.
Na žalost, tada sam utisak o njemu sticao preko drugih, on sa mnom nije pričao. Jednostavno nisam ni mogao doći do njega. Sedeo je sa njemu bliskim ljudima i sa mnom kao autsajderom i nekim ko se tu samo prošetao kroz intenzive, nije mu ni padalo na pamet da razgovara. Sa druge strane, mnogi su se pozivali na njega, a većina njih verovatno nije sa njim nikad ni pričali. Tada sam zapravo prvi put shvatio da je ezoterična scena jedna velika tračaonica, gde se o svima priča sve, a 90% toga nije tačno. Mnogo kasnije, Slavinski i ja smo stupili u direktan kontakt, što se pretvorilo u odnos Učitelj i Učenik.Odnos koji sam ja kasnije napustio, ali smo povremeno bili ponovo u kontaktu, po potrebi.
Kakav je bio Slavinski?
Ta sve moje druge Učitelje mogao bih da dam odgovor, ali za njega zaista ne znam. Ja sam ga doživeo kao hladnog, distanciranog i veoma praktičnog. Da li je stvarno bio takav ne tvrdim. On jeste bio Majstor. Majstor otvori ljudima mogućnost, on je kao gorivo koje praksi daje snagu da dovede do rezultata. Ovo što sam ja tada doživljavao kao problematično jeste to što kad god bi praksa dovela do neke neželjene situacije, on mi nije pomagao da to rešim. Recimo, ja sam tada živeo u malom stanu i prakse radio u kuhinji blizu frižidera. Svaki dan bi mi se ponovo pokvario frižider, bez da su majstori iz servisa imali objašnjenje za to. Jedini njegov odgovor na svaku takvu situaciju bio je „nauči da to rešiš“. Tokom tog našeg rada bilo je jako puno čudnih situacija i paranormalnih dešavanja. Sve što bi on rekao bilo je da je zanimljivo i da nastavim da radim sa time. Mnogo kasnije sam shvatio da je zapravo bilo izuzetno neozbiljno da od njega očekujem da mi bude učiteljica koju zovem da mi rešava probleme. On me je bio pustio da naučim da nađem rešenje.
Slavinski je bio neko ko je iz jedne zatvorene, socijalističke zemlje uspeo da poseti neka veoma velika svetska imena duhovnosti i da se poveže sa njima. Danas se govori da se Intenziv prosvetljenja proširio izvan Amerike zahvaljujući Ošo Radžnišu, tj njegovim učenicama. Za širenje Intenziva po Evropi Ošo nije ništa više zaslužan od Slavinskog. Slavinski je uradio ako ne mnogo više intenziva, onda bar isto toliko koliko i svi Ošovi centri zajedno.
U Čikagu je Slavinski posvećen kao gnosticki biskup, što je tada bilo jako retko u Evropi. Čitajući mnogo kasnije njegovu autobigrafiju Praskozorje Aivazanisam mogao da se otmem iskustvu da je njegova čikaška avantura i ono što mu je tamo dato da bude jedan od 12 Majstorabilana linije rozenkrojcerskog uspostavljanja Prvobitnog Adama preko Glavnog Majstora i 12 Majstora koji predstavljaju 7 planeta i mudrost 5 epoha kroz koje prolazi čovečanstvo. Istovremeno to je i veza sa indijskom mudrošću pošto su pomenutih 7 Majstora, od 12 koliko ih ima ukupno,povezani i sa sedam legendarnih indijskih mudraca (Rišija) koji su se povukli da sijaju sa neba kao zvezde. Slavinski i jeste delovao nekad kao nezemaljsko biće,njegova svest jednostavno nije bila svest običnog čoveka.
Njegov kontakt sa Kenetom Grantom je takođe bio iznimka. Grant je vodio dvostruki život, svake nedelje je određenim danima sedeo u pabu sa lokalcima i bio veoma socijalan. Ljude sa kojima je ezoterično sarađivao nije često viđao. Nekima nije čak nikad ni dozvolio da ga sretnu. Slavinski je bio izuzetak, čak do te mere da je dozvolio da ga slika.
Nije bilo pre toga njegovih slika u javnosti, sem nekih jako davno objavljenih gde je bio jako mlad. Slično je bilo i sa Čarls Bernerom i sajentolozima. Slavinski se sreo i sa Čarls Bernerom i čak i sa Ronom Habardom, osnivačem sajentologije. Zapravo, sve kasnije što je radio će u velikoj meri i biti zasnovano na sajentologiji i Berneru. Ezoterični uspesi koje je imala grupa oko Slavinskog, sve sa natprirodnim stvarima koje su se tu dešavale, bili su domaći zadatak za mnoge svetske grupe.
Kasnije je izgledalo da je potpuno prešao na tehnike koje su u domenu psihologije, po edukaciji i jeste bio psiholog, ali da li je to tako? Berner je u centar svoje joge postavio Intenziv prosvetljenja. Sve ostale tehnike koje je davao su imale za cilj da to iskustvo ne samo prodube, već da se integriše u svakodnevni život. Svi pomenuti sa kojima je Slavinski sarađivao su bili veliki individualci i prilagođavali su neke postojeće tehnike i sisteme potrebama trenutka kako bi postigli što veću efikasnost. Slavinski je to isto uradio. Promenio je Intenziv sa namerom da ga učini što efikasnijim, na šta je dodao gomilu svojih spiritualnih tehnika kako bi to iskustvo se produbljivalo i kako bi se moglo živeti u modernom svetu sa time. Njegove tehnike daju veoma dobre rezultate u rešavanju nekih svakodnevnih problema, recimo neko se brzo oslobodi alergija ili astme, ali one su prvenstveno delići jednog mehanizma koji uma za cilj trajnu spoznaju. Tako je spojio dve stvari i dao ljudima i alat da se duhovno razvijaju, ali i da ga koriste za rad na sebi. Naravno, uz napomenu da rad na sebi i duhovni razvoj nisu identični.
Niko ne može da ospori da je bio čovek čelične volje koji jeu onome što bi namerio uspevao. Moj odnos prema Živoradu se menjao, od nerazumevanja, do razumevanja. Meni to što je kasnije radio nije odgovaralo, ne zato što to nije dobro već zato što to nije put koji je meni Bog odredio. Mesto koje on ima u istoriji svetske duhovnosti je ogromno, a na svima nama, odgovarao nam njegov rad ili ne, jeste da se postaramo da se ne zaboravi i da sija i nakon smrti kao putokaz svima onima koji dolaze.
