Namrštila se kad je skrnula kafu. Nadala se da je doktorka stvarno u pravu za ovaj limun. Poslala je nekoliko hladnih upita te je uz gilty pleasure koji se pravila da joj se gadi krenula da čita Brankicu Damjanović, kad klinku poruka.
„Hej“
Časlav Marić. Nije se sećala kad ga je prihvatila. Šljaker samo takav, mada mu je majica dobra a možda i prava Lakost. Deluje joj kao psiho, ali pomisli da je to možda zbog te pritupe face.
„Lepa si“
„Ajde!“ ipak je bila sasvim pristojna da ne napiše, gledajući u njegovu običnu facu.
„Šta ima? voleo bih da se upoznamo
Dokono je kliktala u boks i smeškala se dok je seen popovalo.
„ako si za“
Nervoza ju je hvatala. Mahinalno je dohvatila telefon gledajući u čet. „Na mreži je“, odahnula je, bio je ofline od 11:39. Ko zna gde je! I s kim…
Trudila se da potisne tu misao. Naravno da je imao švalerke, pobogu, zar ih onakav čovek ne bi imao, ali muško je, a i drolje tome i služe, neka se opusti. On je častan čovek, porodičan, poštuje svoju ženu, ne može njega tamo neka kurva zaludeti. Sve je ok.
„Mnogo si lepa devojka majke mi“
Staklastih očiju je blenula u njegovu profilnu na viberu. Nije mogla da suspregne smešak. Pokušavala je da ureže nanovo u mozak svaku boricu oko njegovih mutnih očiju, kao da svaki novi engram njega samog transponuje u njenu realnost, njenu sobu, ovde, sada, sa njom, pored njene zakišeljene kafe, raspalog laptopa u neokrečenoj garsonjeri dok on izdržava nabeđenu isluženu advokaticu koju voza do kancelarije kao pedagoški asistent.
„Ne želim da ti smetam ako si zauzeta, će se čujemo kad možes poz lepotice“
Nešto joj bi žao pa natipka:
„Kad budem mogla, pisaću ti ali radim, izvini molim te, pa se čujemo!“
„Ok lepotice“
Stiglo je par blentavih stikera dok je nervozno pokušavala da se ponovo skoncentriše na Brankicu.
Mesec dana kasnije
Drhtavim prstima je dohvatila šolju. Odsutno ju je prinela ustima, čkiljeći kroz izmaglicu koju je njen dah pravio preko staklaste površine valerijane. Vrelina na prstima ju je umirivala. A odavno je primetila da je razvila naviku da žvaće donju usnu. Falilo joj je da ponekad nešto oseti.
„Doletela bela ptica iz belog mora i donela belo mleko u bele kljunice, pa pustila na beli kamen, crk‘o puk‘o beli kamen, crk‘o puk‘o ko dete urek‘o, ako bude muško, ispuklo mu mudo, ako bude žensko, ispukla joj sisa, ako bude devojka, otpala joj kosa, sve joj se druge podsmevale“.
Nije verovala da od šaputanja može da se promukne. A ni da oktobarska zora neće biti dovoljno hladna da joj isuši znoj na čelu i olakša grozničave kapke. Pogled joj je pao na zaboravljeni čaj u ruci. Spustila je šoljicu, protegla ukočenu ruku. Podigla je i iskapila šoljicu.
„Doletela bela ptica iz belog mora…“
Nije ni shvatila da je nabila glavu u šake dok se nije zagledala u vlažne dlanove. Pitala se gde je ona iritanatna ptica koja joj je svako jutro probijala mozak. Progutala je suvi jecaj i pokušala da isprazni um.
Zagledala se u svoje vlažne grozničave obraze u ogledalu. Osmeh koji joj je neprirodno rastezao lice je znala da bi morao da je uplaši. Izgledala je kao da se neuspešno suzdržava da ne reži. Ali vreo pogled joj je potemneo zelene oči. Skoro kao da je bila smeđoka, a zenice su joj bile skoro nevidljive. U stomaku joj je titralo kao u novom kineskom malom rešou za kafu. Danas je taj dan.
Ono što je pretpostavljala da treba da bude euforija popelo joj se u grudi i pumpalo srce i pluća. Osećala se živom.
Prvi put posle 5 godina. Skoro kao onda kada je popila prvu kafu s njim. Kada se čudila kako joj knedla u grlu tako menja ukus kafe u kafiću u koji odlazi već dve godine. Kada je kao tuđim ušima slušala kikot sa sopstvenih usana i prepoznala ga na silu kao svoj.
Podigla je nadlanicu. Rana je počela da zarasta. Volela te taj osećaj kako joj neki teški plašt lagano slizava s leđa kada joj sečivo rastavlja kožu. Volela je taj titraj u stomaku i svoj poluosmeh koji oseti kad joj se učini da je nešto, ipak, osetila. Ali danas nije bilo potrebe da se seče.
A i inače, kad bi sebi dozvolila da se seti jamice na levom obrazu koja bi mu se prišunjala na bledi obraz kad bi proz osmeh izdunuo vazduh na šiške sa čela koje su mu nekako uvek upadale u oči, nije bilo potrebe da se seče. Dovoljno je bilo da zamisli te mutne plave oči kako sevnu iza zlatnih šiški. Kao da joj neki električni ubod tresne grudi. Još uvek.
To je trebalo da bude jutro kao svako drugo. Trebalo je da se nervira da li će u Pošti kad bude išla da plati struju da bude onaj čiča što je stalno proziva za dekolte jer je tiha i ne ume da odgovori. Trebalo je da razmišlja da li će u pekari biti one kifle sa kačkavaljem, da ne ide uzalud do velike raskrsnice. Nije trebalo da pogled fiksiran za napamet naučene šare sa polomljenih pločnika podigne da bi srela mutne plave oči. Nije trebalo da mu se osmehne kao pre. Kao da ništa nije bilo. Nije trebalo da je pogleda blago zainteresovano, vrlo ljubazno. Nije trebalo da je gleda par sekundi i onda iskezi zube na nju, što je sekund kasnije prepoznala kao osmeh koji je dobro znala i tek onda kaže: – Jovanaaa…! Pa kako si, šta ima? Ne pamtim kad sam te video. Šta je sad s tobom, gde si ti?
Znala je da nije trebalo ni da otrči od njega. „Ko zna šta je pomislio!“, besno je prekorila sebe, a još više što joj je to uopšte bitno. Ali je znala da mora da ode. Još je iza stisnutih kapaka videla taj fini zglob iznad dugih belih prstiju, a i crni sat na njemu ka kome mu se stalno pogled diskretno, ali ne i nevoljno iskradao. Otrčala je u svoj stan.. Samo je postojao jedan problem. Jedan crvić što joj je rovario zadnji deo uma, bojeći se i sam da šušne.
„Ona uopšte nije bila sigurna da li je ona baš ta Jovana na koju je mislio.“
Pogled mu je bio nekako prazan, ton blaziran, previše ljubazan. Kao da ništa nije bilo. Ono, jes, ona mu nije rekla, ali on se ponašao kao da nije bilo ništa, baš, ono, ništa.
Pogledala je na sat. Vreme je da opere farbu sa kose. Živo se pitala kako će joj stajati crveno. Začudilo ju je kad je shvatila da joj nije ni palo na pamet da li bi mu se možda svidela. Mogla bi i da sakrije sve od njega, da počnu ispočetka. Nada joj je sladunjavo zagolicala utrobu.
Ponovo je protresla glavom. Morala je da joj bude bistra večeras.
-Mac, mac, mac!
Mršava crna mačka je siktala na nju, uzmičući ka zidu. Ali nije bila dovoljno brza za devojačku nogu. Ali nije ju dovoljno ošamutila da zagluši prodornu ciku kad ju je zavitlala u kamin. Bocnu je bledi žal, ali je brzo protresla glavom. Bacila je ruzmarin u vatru. Pogled joj je pao na momka na krevetu.
Plava kosa mu je nežno padala preko čela. Jedva je odolela porivu da mu poljubi mokre pramenove iznad kapaka koji su mu sada titrali pod svetlošću razihranih plamenova. Da mu pomazi tamnozlatne obrve. Kao one noći, kad je iscrpljen zaspao. Lagano, plašljivim prstima mu je prevlačila po obrvama, usnama i jagodicama, to joj je slalo blage stujne udare u stomak i skretalo pažnju joj sa bolova dole a i sa dvoumljenja šta je to gusto što curi, a šta lepljivo. Kako se tada plašila da ga ne probudi! Da ne ode, joj, samo da ne ode!
Ovog puta nije bilo bojazni. Razneženo je pomislila kako je i polukomiran uspeo da bude muškarac.
Skoro da je zaboravila da treba da mu se sveti. Da je samo onda otišao! Kao da ništa nije bilo.
Vezala je konac u devet čvorova i namazala ga njegovom belom tečnošču. Poljubila je konac, duboko udišući miris sa njega. Grudi su je bolele. Oči su je očajno pekle.
Sačekala je da se osuši konac. Uzela je lopaticom pepeo iz kamina i posula na konac. Izvadila je mašicama kost koja nije nagorela i stavila je u džep. Prišla je stolu. Uzela grudnjak i razgledala unutrašnjost. Odabrala je mesto ispod gornjeg ruba sa unutrašnje strane leve korpe i u to mesto ušila konac.
Uzela je sa stola drugi konac. Beli. Ponovo je uvezala u devet čvorova. Zamislila je njegovu ženu kako uleće u njihovu sobu. Njeni vrisci se mešaju sa vriscima devoje na krevetu. On je ustaje iz nje niti vadi ruku iz njene kose, njega ništa ne može da uplaši, a pogotovo neka blajhana guska, s ljubavlju je pomislila! Konac je ušila u ispod levog pazuha košulje koju mu je skinula malo nakon što se opružio.
Uzela je sa stola vrećicu sa zemljom sa pet grobnih mesta. Pohvalila je sebe što se setila da da onoj oštrokonđi strini 300 g Milke da joj u Bazi nađe grobna mesta roditelja, tetke i babe i dede njegove žene. Njeni grobovi će biti moćniji, mislila je. Uzela je sa stola i neuglednu krpenu lutkicu. Iz prozora taksija je videla parče zemlje koje izviruje iz betona na parkingu. I dalje nije mogla da veruje da taksista nije ni registrovao koliko joj je on obneznjanjen na ramenu koliko joj je zevao u dekolte i snishodljivo dobacivao, da čovek nije ništa ako nema ženu da se za nju pridrži. Praviće se da je čučnula da veže pertlu i na brzinu će je zakopati i posuti zemljom iz vrećice. Umuljaće malo tu zemlju za svaki slučaj.
Uzimajući tašnu, okrenula se prema krevetu. “Još malo Zeko”, mislila je, gledajući kao košuta u njegovu figure opruženu na krevetu. “Uspavljivaću te svake većeri”.
Nije mogla da odoli. Pustila je kvaku i vratila se ka krevetu. Dok su joj kapke pekle suze poljubila mu je onu njegovu punu donju usnu i pomilovala mu umršenu kosu na čelu. Zarila je lice u njegovo rame i jecala.
Doletela bela ptica iz belog mora i donela belo mleko u bele kljunice, pa pustila na beli kamen, crk‘o puk‘o beli kamen, crk‘o puk‘o ko dete urek‘o, ako bude muško, ispuklo mu mudo, ako bude žensko, ispukla joj sisa, ako bude devojka, otpala joj kosa, sve joj se druge podsmevale – jecala je u ogledalo, noktiju duboko zarivenih u skalp. Sunce je već žutelo stolnjak na kome je mirovala ledena valerijama u beloj šolji okrzanih rozikastih ivica.
Nije je još uvek zvao. Kao da ništa nije bilo.
„Šta ako mu kučka uzme sina?!“, histerično je pomislila. Mogla je samo da zamisli njegov bes dok joj je utroba nestajala.
– sve joj se druge podsmevale – šuštala je kroz zube, grozničavog pogleda.
Lagano se podigla na nesigurnim nogama. Nekako je odvedoše do dvorišta. Promuvala se po bašti i našla struk sa uzdignutim lišćem.
Klekla je pored biljku. Zatvorila je oči. Zaustavila je disanje i izbrojala do deset. Udahnula je, a izdahnula. Ponovila je sve ovo dvadeset puta. Najzad, osetila je kako joj mišići postaju lakši a škripa kola i dečja graja malo tiši.
Sklopljenih očiju, sa glavom ka zemllji. krenula je da šapuće.
Ja kopam ovu biljku istinski,
ovu moćnu biljku za određenu svrhu.
Ova trava poseduje moć,
moć da izbaci ženu koja mi je suparnica,
moć da dobijem ili zadržim muža.
O’ biljko s tako uspravnim lišćem’ tako lepa
neka ovaj muškarac bude samo moj,
neka moja rivalka odleti
upotrebi snagu koju imaš
kao i snagu duhova.
veća sam od druge
važnija sam
snažnija.
Proterajmo je zajedno
daleko je oterajmo
dalje od svega u nadama njenim.
Puna sam snage.
Ti si, o, biljko isto svemoćna u ovom.
Zajedno ćemo lako savladati ovu ženu!
O, muškarče!
Ja sam te omađijala vrlinom ove biljke.
Ništa nije jače od sile koju sam prizvala i na tebe prenela.
Tvoje misli neće nikada odlutati od mene,
one će me pratiti
kao što voda sledi svoj utvrđeni tok
kao tele svoju majku!
Zakrstila je zemlju celom šakom, i prekrstila se. Ponovila je sve ovo devet puta.
Polako, pridigla se i otresla zemlju sa helanki. Oči su joj se lakše privikle na nešto mračniju dnevnu sobu. Sela je na mesto sa koga je malopre ustala. Valerijana ju je dozivala sa sredine zgužvanog stolnjaka.
Ignorisala ju je i ipak se odazvala tušu. Za sat najkasnije bi trebalo da je na poslu.
“Ljubavi… J ”
Utroba joj je nestala.
Nije ni primetila da drhti dok je pokušavala da se skoncentriše na sliku pošiljaoca.
On.
„Ljubavi, lepo ti stoji sivo.“
„ 😀 “
S mukom je terala škripav dah kroz korodirano grlo. U vodokrugu joj je bljesnula klupica. Strovalila se na nju kao na električnu stolicu. Pokušavala je da potera misao da se izbistri kroz veo panike.
Suvo je zajecala. Žena pored to primeti pa je snishodljivo zacoktala i odmahnula glavom. Jovana je pogleda ali žena zbog nečega preblede i ubrza korak.
A koliko puta je samo želela da doživi ovo! Bezglasni prazni smeh joj je bolno grčio utrobu.
„Daaa, mnogo…“
-Ljubavi, izvini, molim te – šaputala je sebi u bradu kao čini vadeći crne brojanice. Mišiči su joj se bolno opuštali i čula je sebe:
– VLADARU GOSPODE ISUSE HRISTE, BOŽE NAŠ, SVEDRŽITELjU I UPRAVITELjU SVEGA, SVETI I SVEPROSLAVLjENI, CARE NAD CAREVIMA I GOSPODARU NAD GOSPODARIMA…„Izvini, Zeko, nisam htela, molim te…“
Besno je pokušava da se koncentriše, gledajući kako joj nokti plave.
Gušila se od panike.
„Molim tee…“
Slava tebi,
Ti koji obitavaš u bezgraničnoj svetlosti i nepristupnoj grmljavini, – glas joj je pucketao kao koščica pod martinkom – Tebe gledaju hiljade Sila i milijarde Svetih Angela i Arhangela. Sada Ti se, pak, molim i preklinjem Te Bože naš, da moja molitva pred Tobom, Bože i Gospode Milosti, bude kao žrtva blagougodna Tebi. Svaki čovek koji ima duha nečastivog da se sasvim očisti sa celim domom svojim. Ako je vezan vradžbinom ili zlim delima ili magijom ili je sputan od sedamdeset i dve kletve zavisti i omađijan i nosi u sebi trista šezdeset i pet reči vradžbine, koje su na štetu i propast slugu Božijih Jovane, ne, ne – trznu se sa paničnom krivicom – Marka i Jovane sa svim domovima…
„samo da je ranije izašao s posla, molim te, samo da vidim da je živ, imaj milosti“ vapila je ka nebu, ka Časlavu, ka njemu samom, ka svih jebenih 72 demona Gecije, samo da neko, negde čujeee… Zeko…
Ogromnih očiju se osvrnula. Probode je jeza do koštane srži kao zubata presa. Ali to nije bio Časlav. Okvasila je ranjavo grlo.
– Bilo da su te magije i vradžbine na nebu, bilo na zemlji, bilo u moru, ili na bilo kom drugom mestu i polju,…
-da se odmah, ovoga časa, razreše i ukinu na slugama Božijim Jovane i Marka i na svim domovima njihovim, i da se oslobode sluge Božije Marko i Jovana i celi domovi njihovi od svakog zlog dejstva magije, ili zlih očiju, ili zavisti, ili gatanja, ili zlog jezika , ili vradžbine, ili prokletstva, ili anateme, ili kletve i svake hule ili sile njene.
Ubrzanim disanjem je sve manje uspevala da kontroliše bol u grudima. Prestala je da pazi da li je neko posmatra. Malopre je ugedala komšinicu.
“A i ona za drugim vidi dlaku, a za sobom ne vidi gredu, ko da se ja njoj smejem kad vuče onu nogu, majku joj bangljavu.”
-Molitvom mene smirenog blagočestivog sluge Tvog Kiprijana, neka demoni odu, pobegnu i neka se razreše lukavstva njihova, i sav narod i sva tvorevina da se razreši svake sveze i demona i sluge Božije Marka i Jovane sa svim domovima svojim i stvarima njihovim, i da budu slobodni i izbavljeni od svake slabosti i dejstva nečastivog i svakog demona i protivničke sile, molimo ti se, da se razreše i da lukava dela nestanu prizivanjem Svesvetog Duha Boga Savaota, bilo zapis mastilom, ili krvlju ljudskom, životinjskom, ptičijom ili ribljom…
Udisala je plamen svoje panike s teškom mukom. Nije smela da zatvori oči. Znala je da se magija tako ne raščinjava…
Autor teksta je D.Savić.
Priča je fikcija i nema veze sa stvarnim likovima
