Potreba za definisanjem razlike između tradicionalnog veštičarstva i Vika religije javila se upravo pedesetih godina kada je Gardner osnovao svoju neopagansku religiju Viku.
Definisanje tradicionalnog veštičarstva je dosta teško, pre svega zato što svaka veštica sledi svoj put i ima svoju vlastitu ideju šta znači biti tradicionalan.
Veštičarstvo u smislu tradicionalng nije ni religija ni sastav verovanja, to je jednostavno umeće praktikovanja magije.
Svakako da i među njima ima veštica koje poštuju određena božanstva, ali to nije imperativ kao što je slučaj u Vika tradiciji.
Veštica je veštica po onome što radi, a ne po onome u šta veruje.
Često se kaže da veštičarstvo ima svoje korene u Velikoj Britaniji, mada na svetskom nivou to ne mora da znači.
Mnoge kulture su nezavisno jedna od druge razvile svoj sistem, često inspirisane tradicijom koja preovlađuje u tom delu sveta.
Pa tako, neke američke veštice imaju afinitete prema indijanskim verovanjima, afričke prema vudu tradiciji, dok bi se za britanske moglo reći da su najviše orijentisane običajima svojstvenim keltskoj mitologiji.
Ovde bi radi lakšeg razumevanja, bilo poželjno navesti neke razlike između praktikovanja magije u tradicionalnom veštičarstvu i Viki.
Tradicionalne veštice u svom radu prizivaju duhove, ali one duhove koje su već prizivani kroz porodično nasleđe, ili nasleđe istomišljenika iz tradicionalnih kovena.
Dalje, tradicionalno veštičarstvo je više naklonjeno agresivnoj magiji kao sto su kletve, jer se smatra da sva negativnost koja je poslata mora da se odbije i vrati nazad.
Ovde bi se moglo i reći da kod njih ne važi trostruku pravilo koje je karateristično za Vika praktikante.
Samim tim i samostalnost u radu je izraženija.
Za Vika tradiciju je karakteristična proslava sabata i esbata po takoreći ustaljenim pravilima, dok će tradicionalne veštice svoje slavlje godišnjih doba i promena prilagoditi svom putu i intuiciji.
Ipak, ovde treba biti oprezan jer za italijanske Strege, koje se smatraju tradicionalnim vešticama, takođe postoje neka pravila u proslavi sabata i esbata, npr glavnih sabata je osam (italijanska reč za sabat je traguanda, predah ili primirje).
Takođe i tradicionalno srpsko veštičarstvo u predelu Vlaške krajine ima neka pravila u izvođenju grupnih svetkovina, kao što je npr trans Rusaljki koji se održava u vreme Trojica.
Za tradicionalne veštice je karakteristično da svoje čarolije stvaraju same ili na osnovu nasleđa kroz porodičnu tradiciju i nisu baš spremne da ih dele sa drugima.
Tradicionalne veštice nastoje stvoriti svoj put zasnovan na znanju i mudrosti svojih predaka.
Vika je u velikoj meri povezana sa svečanom magijom i ritualima, dok tradicionalne veštice nastoje da uklope svoju magiju sa svakodnevnim životom.
Magija tradicionalnih veštica zasnovana je spontanoj interakciji sa prirodom i svetom oko sebe, znanjem o travama, kletvama, skidanjem uroka, u skladu sa tradicijom iz koje potiču.
Prema „definiciji“ tradicionalnog britanskog vešca Majkla Hovarda termin tradicionalni se odnosi na bilo koji ne-Gardnerovski, ne-Aleksandrijski, ne-Vikanski ili predmoderni oblik veštičarstva, posebno ako je inspirisan istorijskim oblicima vradžbina i narodne magije.
Kod nas na našim prostorima, u savremenom dobu ekspanzija Vika praktikanata, je došlo do porasta broja poklonika Veštičarstva, ali i donekle dovela u zabludu pravo značenje, sličnosti i razlike između tradicionalnog i Vika veštičarstva.
