Osim u Rijaninom planetarnom hitu,dijamanti po svoj prilici,zaista postoje na nebu,ali jedne druge planete sunčevog sistema.
NASA ulaže velika sredstva u tehnologiju koja istražuje „svemirsko vreme“ kao što su sateliti i sistemi niske Zemljine orbite kako bi nadgledali uticaj na našu klimu. Agencija takođe prati vreme tokom našeg Sunčevog sistema i šire, sa nalazima koji bi mogli biti korisni za život ovde na Zemlji.
Vremenski uslovi na drugim planetama nisu isti kao na Zemlji. Planetama poput Venere i Jupitera nedostaje naša atmosfera bogata azotom i kiseonikom, a nema vlage koja bi pokretala životni ciklus vode. Ne bi trebalo da čudi, da se i vreme u svemiru razlikuje.Nešto tako jednostavno poput kiše možda nije isto ono vlažno na šta smo navikli ovde na Zemlji.
Na primer, prema izveštaju iz Nature , naučnici veruju da bi dijamanti mogli padati na Jupiter, Saturn i Uran.
Na osnovu zapažanja međuplanetarnih letelica poput Kasinija istraživači su došli do zanimljive teorije da je Saturn prepun dijamantskih kiša.Teorija se zasniva na tome da iz jakih oluja, munja može razdvojiti atome ugljenika iz atmosferskog metana, formirajući čađ, koja bi zatim stvorila dijamant ili grafit pod kombinacijama visokog pritiska, toplote, a zatim brzog hlađenja.
Intenzivan atmosferski pritisak Saturna istiskuje ugljenik u dijamantske ili grafitne projektile koji se vrte poput metaka na vetru.
Dijamantski „kameni grad “ na kraju se topi u tečnom moru u vrućim jezgrima planete.
Kako navodi BBC najveći dijamanti verovatno bi bili prečnika oko centimetra – „dovoljno veliki da se stave na prsten, iako bi, naravno, bili nebrušeni“.Suština je da se na Saturnu stvori 1.000 tona dijamanata godišnje.
Ovo se takođe možda dešava i izvan našeg Sunčevog sistema. Gizmodo izveštava da bi moglo padati drago kamenje na kišovitoj planeti HAT-P-7b. Svemirski teleskop Kepler je uočio promene u osvetljenosti koje bi mogle da označe rubine i safire koji se istiskuju iz oblaka.
I na drugim planetama zbog atmosferskih prilika ono što na Zemlji se dešava u sasvim drugom obliku, na njima je konstantna pojava.
Zagađenje uzrokuje kisele kiše na Zemlji; dok se na Veneri događa prirodno, jer sunčeva svetlost deli sumpor-dioksid u atmosferi. Međutim, atmosfera Venere sastoji se od debelog pokrivača ugljen-dioksida koji sprečava izlazak toplote od sunca, pa kapi kisele kiše isparavaju mnogo pre nego što pogodi površinu planete.
Oluje su lokalizovane u određenim oblastima na Zemlji, ali ceo Mars može biti obavijen olujnom prašinom.Na Jupiteru je NASA pronašla ciklone koji pokrivaju veći deo planete. Najveća oluja na Jupiteru – astronomima vidljiva kao Velika crvena mrlja – aktivna je stotinama godina. Na Uranu, kako infracrveni teleskopi prate gigantski uragani su širom planete.
