Praznik Kupala (letnji solsticij) je jedan od najvažnijih slovenskih praznika. Slavio se od davnina, a obeležava se i danas. Pre promene kalendara 1918. tradicionalno se obeležavao 24. juna (što znači da Kupaloveče pada 23. juna). Međutim, u slovenskim zemljama koje su prešle na gregorijsnaki kalendar ljudi su počeli daga slave 7. jula (tačno šest meseci od pravoslavnog Božića). Neki ljudi koji prate stare načine radije ga slave direktno na datum letnjeg solsticija.
Sloveni su na letnji solsticij gledali kao na dan zajedništva, takoreći „venčanje” između Neba i Zemlje, Vatre i Vode. „Sunce se kupa u vodama reka i jezera na praznik Kupala.” Ljudi kažu. Ovo je najduži dan i najkraća noć u godini, a posle ovog praznika dan postaje kraći, dok noć polako dobija na vremenu.
Čini se da je praznik Kupala zasićen magijom i čudima. Samo u noći Kupala drveće može da hoda, trave i cveće – šapuću jedno drugom, a negde u šumi cveta magični cvet paprati – san ljubavnika i lovaca na blago. Zli duhovisu budni i aktivni, takođe, čekaju izgubljene i usamljene.
Postoji mnogo legendi o poreklu ovog praznika
Jedna od najpoznatijih je legenda o Kupalu i Kostromi (Hrišćani bi rekli Ivan i Marija). Prema ovoj legendi, Kupalo i Kostroma su bili blizanci: brat i sestra – magična decaSimargala – boga plodnosti i Kupalnice – boginje noći. Kao malo dete, Kupalo je otet, odrastao je daleko odsestre i potpuno zaboravio kakva je. Kostroma se takođe nije dobro sećala svog brata. Mnogo godina kasnije,upoznali su se i zaljubili jedno u drugo, ne znajući da su u rodu. Na njihovom venčanju majka je prepoznalasina u ćerkinom mladoženji i ispričala im šta se dogodilo. Činilo se da je ova vest previše za brata i sestru: oboje su se ubili – Kupalo je skočio u zapaljenu lomaču, a Kostroma se udavila. Bogovi su se sažalili i pretvorili ih u magični dvobojni cvet: plav kao oči Kostrome i reke u kojoj se udavila, i zlatan kao vatra Kupalove kose. Kažu da čak i unutar ovog cveta, brat i sestra mogu da razgovaraju jedni sa drugima, a ljudi čuvaju ovaj cvet kod kuće radi zaštite od lopova zato što bi on čuo brata i sestru kako razgovaraju i pretpostavio da su gospodar i gospodarica kod kuće).
Druga legenda imenuje Kostromu kao prvu Rusalku. Prema ovoj priči, nakon što se udavila, Kostroma je postala vodeni duh i svakog leta mami mladića u vodu nadajući se da će to biti Kupalo i svake godine je gorkorazočarana.
Slična legenda postoji i u Sloveniji. Po njoj su Jarilo i Mara brat i sestra koji se venčavaju i ubrzo posle venčanja bivaju ubijeni. Zanimljivo je da je na teritoriji Ukrajine i zapadne Rusije Mara (ili Marena) bila naziv ritualnog Kupalinog drveta, a Jarilo je bio slamnati lik koji je spaljivan ili zakopavan tokom proslave,ili nekoliko dana nakon nje. U nekim krajevima, iste slike su se zvale Kostroma (lik od trave ili slame) i Kupalo.
U nekim delovima Ukrajine postojao je običaj da se pored mladog drveta postavi prilično velika figura od slame obučen u žensku košulju. Glava figure je obučena u trake; a vrat joj je ukrašen lančićima i perlama. Ovaj lik se zove Kupala, a drvo kraj kojeg stoji je Marena. Drvo je takođe ukrašeno trakama i komadićima tkanine. Nakonšto ga polože ispod drveta, učesnici, svi sa cvetnim ili biljnim krunama, pale slamu i pevaju dugačku rastegnutu pesmu. Pošto se vatra malo smiri, svi je preskaču. Krune se ili bacaju u vodu, ili se bacaju na drvo. Samo neki nose krune kući kao amajliju za zaštitu u trenucima opasnosti.
Kupalnica – dan uoči praznika Kupala
Ljudi su se unapred pripremali za ovaj praznik. Istočni Sloveni su posećivali kupatila ili saune na dan Agrafene-Kupalnice (dan uoči Kupalovog praznika, tj. 23. juna). Istog dana pripremljena je metla za kupanje (banja). U Vologdskoj oblasti u Rusiji pripremala se posebna metla od grančica breze, johe, lipe, jerebe, crne udike, ribizle, aronije, vrbe, kao i različitih cvetova (majčina dušica, paprat, kugla, ljutika, Ivan i Marija, pelin, kamilica i menta). U svim ostalim krajevima banjske metle su se najčešće pravile od svežih grana breze ili hrasta, kao i od koprive. Tradicionalno je bilo da se kopriva sakuplja na Kupalnici i uvlači u sve rupe oko kuće, štale i ograde radi zaštite od veštica i zlih duhova. Sakupljena je i kuglica – Rusi je zovu kupalnica, kao i dan uoči Kupala; neki ga nazivaju i macina trava i odoljen, iako je zvanično beli lokvanj legendarniodoljen. Ljudi su verovali da će malo trave sa Kupaline metle bačeno u peć zaštititi kuću od groma i vatre.
U istoj vologdskoj oblasti, na Agrafenoj Kupalnici, sve neudate devojke, uključujući i odrasle i tinejdžerke, nose svoju najbolju odeću i šetaju od kuće do kuće tražeći da „umiju lice“ – to znači da im doniraju neku vrstu ženskog pribora: trake, maramice, perle ili minđuše. Ovi predmeti bi se kasnije mogli koristiti za ukrašavanje ritualnog drveta i/ili slamnatih figura.
Deca prave posebnu lutku na podlozi od drvenog krsta – ova lutka se zove Kupavka, ukrašena je cvećem i biljem, a za ruke joj se vežu šarene trake – svaka traka označava jednu želju. Zatim se, slično kao kupalina cvetna kruna, baca u tekuću vodu.
Devojke su spremale cvetne krune za praznik koji bi počinjao uveče. U Belorusiji bi devojke u veče Kupala bacale te krune u vatru i gledale da li će ih neko od dečaka uhvatiti pre nego što padnu u vatru. Najhrabrije devojke su otvoreno priznavale svoja osećanja stavljajući krune na glave dečaka koji im se dopadaju, kruna bi im je pomogla da nađu partnera za veče, a možda i za ceo život; devojke koje nisu pronašle sebi par naprazniku, na kraju su bacile krune u vodu i svojim ponašanjem pokušavale da predvide svoju buduću udaju – ako bi kruna isplivala na obalu reke, to je obećavalo skoru brak, da je odlebdeo daleko – budući muž bi bio iz daleka, kruna koja tone predskazivala je devojčinu skoru smrt.
Ponekad su mladići koji su bili previše stidljivida otvoreno priznaju svoja osećanja prema devojci, pokušavali da „izvuku“ njenu krunu i vrate joj je – devojka koja je stavila krunu na glavu dečaka poručivala je time da joj se on sviđa (a on je mogao pocepati nakon toga), a ako bi dovojka vratila krunu, njegova osećanja su bila neuzvraćena – ponegde bi morala da mu„plati“ poljupcem što je „otkupio svoju krunu“. Cvetna kruna na glavi devojke simbolizuje njenu nevinost, pa je odnos prema takvoj kruni bio veoma simboličan.
Dok su devojke bile zauzete tkanjem svojih cvetnih kruna, mladići su sekli ritualno drvo: mladu brezu, vrbu iređe smrču) za ritualni lik Marene (Boginje zime i smrti). Ponegde je od slame napravljena još jedna figura Jarila ili Kupala.
Mudre žene su pokušavale da izvezu nešto na Kupalnicu – verovalo se da svaki vez napravljen dan uoči Kupalinog praznika ima veliku magijsku moć. Neke žene su prele i konac od lana ili koprive dok su stajale na pragu svojih domova (simboličan ulaz u onaj svet). Vrtenje se vršilo levom rukom u smeru suprotnom od kazaljke na satu (suprotno od običnog okretanja), predstavljajući tako veliku Mokoš, Čarobnicu ljudske sudbine. Konac koji je preden na ovaj način korišćen je u veštičarstvu.
Kupalo veče (i noć)
Glavni deo proslave odvijao se uveče, ubrzo nakon sumraka. Paljene su lomače na vrhovima brda i blizu reka.
Slavili su svi: i mladi i stari. „Takođe, uglavnom zbog lošeg obrazovanja, prosti ljudi… po gradovima iselima muškarci, žene i deca rugaju se svetoj veri svakojakim igrama i satanskim pesmama koje pevaju po ceo dani noć… Jovanov praznik…” (Stoglavi Sinod, 1551.) Odrasli su skakali preko lomače: sami – skok uvis je najavljivao da će „visoka” žitarica biti žetva u avgustu, ili u paru – verovalo se da će vatra „zapečatiti” njihov spoj ako se mladi par tokom celog skoka drži za ruke. Deca nisu preskakala lomaču, već su iščupalabiljku koprive i preko nje preskakala, pripremajući se tako da preskoče lomaču kada odrastu. Dok su mladi plesali oko lomače, stariji su se tiho šuljali u polje kako bi gatali, izvodili obrede poljoprivredne magije ili uhvatili one koji već bacaju čini u polju – sve u zavisnosti od njihovih verskih uverenja.
Veštice su radile „zalom“ (prepletale nekoliko zrna i vezivale ih u prsten, tako da vrhovi dodiruju zemlju) i „perežinom“ (sekle nezrela zrna u obliku dijagonalnog ukrštanja, ponekad, sa tačkama između tačke krsta – tačnakopija simbola za nicanje polja u narodnoj umetnosti i zanatima) na poljima ove noći – verni hrišćani su smatrali da je to ozbiljna vradžbina koji će sve useve preneti na vešticu. Pri tome su pevali obredne pesme, one koje su hrišćanima zvučale kao vukovi koji zavijaju u poljima – zbog toga su mnogi ljudi bili upozoreni da ne idu u polje verujući da veštice oblače njihove vučje kože i valjaju se po poljima tačaravajući tako njihove useve. Neki istraživači smatraju ovaj običaj odjekom ritualnih radnji koje je slovenski čarobnjak izvodio uoči Kupala. Tada ovaj ritual nije bio besplatan, a jedna desetina uroda bi bila data čarobnjaku kao nadoknada za njegovu uslugu.
Ove noći su vešti ljudi i žene sakupljali bilje. Po verovanju, biljke ove noći šapuću bolest koju treba da
leče. Najhrabriji su u šumi tražili cvet paprati – devojke, da bi pronašli ljubav, dečaci – da bi stekli sreću u pronalaženju zakopanog blaga. Na kraju krajeva, svako blago, čak i ono začarano ili prokleto, otvori se u Kupalinoj noći – samo se ne treba bojati zlih duhova koji ga čuvaju i ne dozvoliti im da se dočepaju blaga.
Mnoge magične trave cvetaju ove noći. „biljka za raskivanje” je poznata po svojoj moći da uništi metal i otvori svaku bravu, što je čini odličnom pomoći lopovima i pomenutim tragačima za blagom. Biljka lava, prema jednom„Zelejniku” (tako su se zvale knjige o lekovitom bilju): „izraste nisko, i liči na lava. Nećete je videti tokom dana, ali sija noću. Ima dve boje: jedna je žuta, a druga je kao upaljena sveća u noći. U blizini nema trave, a ako slučajno poraste, klanja se „lavu“.
Čarobna je bila i kinovorotska biljka: „u svakoj oluji ona se svimsvojim stabljikama klanja ka istoku; isto se dešava čak i ako nema vetra.” plakun se sakuplja i na Kupalinu noć. Kažu, magično bilje neće dozvoliti da ga beru oni koji nisu prvo pronašli plakun. Krstovi napravljeni odplakunovog korena teraju svako zlo (otuda i naziv „plakun” od „plakat” – plakati) Odoljen trava – savremeni ljudi ga poznaju kao beli lokvanj, iako žuti barski ljiljan, globus, valerijana i sv. pivnica bi se mogli nazvati i ovim imenom – ima moć protiv zle vode i livadskih duhova. Morao se sakupljati bez metala, golim rukama; inače bi se „krvarilo“. Ovu su biljku posebno cenili putnici koji su pokušavali da nabave ovu biljku pre svog puta i štitili se pre „izlaska na put” zavetom: „Evo idem od njive do njive, kroz zelene livade, niz nizine, u zoru i sumrak. Umivam lice bakrenom rosom, brišem se suncem, oblačim se u oblake, opasavam se mnogim zvezdama. Ovde jašem kroz ravnicu, a u ravničarskom polju raste odoljen-trava. Odoljen-travo, nisam te zalio, nisam te stvorio. Majka-Vlažna Zemlja te je stvorila. To su bile raspuštene devojke, samouvrnute žene koje su te zalivale. Odoljen-travo! Da pobediš zle ljude, da ne misle loše o nama, da nam ne kuju zlo. Odbijtečarobnjaka i doušnika. Odoljen-travo! Porazi za mene visoke planine, niske doline, plava jezera, strme obale, tamne šume, panjeve i balvane… Ovde te krijem, Odoljen-travo uz plameno srce, kroz ceo put, kroz ceo put!“
Bilje se nikada nije jednostavno bralo: njihovo sakupljanje je uvek bilo praćeno posebnim zagonetkama i uzrečicama, kako se ne bi uvredila Majka Vlažna Zemlja. Ljudi su verovali da bilje sakupljeno bez ovih posebnih reči neće imati magičnu moć. Zbog toga su ih sakupljali samo ljudi sa „odgovarajućim znanjem“. Neka biljka je morala da se „provuče kroz zlato ili srebro“. Za to bi vešt čovek skinuo svoj zlatni ili srebrni lančić (grivna) i njime opkolio biljku i sakupio je tako (u krug od zlata ili srebra). Većina začinskog bilja ne„toleriše” upotrebu metala (gvožđa) prilikom berbe – brano je ručno ili uz pomoć noža od kosti.
Bilje koje se najčešće sakupljalo u vreme letnjeg solsticija bile su: paprat, pelin, tratinčica, kamilica,ljupka, nana, matičnjak, divlji origano, divlja majčina dušica, lopatica (ivan-čaj), kantarion, čičak, lokvanj (bela vrsta), detelina, pastirska torba (Velesova sveta biljka), lopatica (ljubičasta – crni korov, ili žuta),prikriš-trava (akonit), akvilegija, gospina mantija i mnoge druge – to bi uglavnom zavisilo od klime – različite biljke rastu na različitim mestima, a neke od njih nisu na vrhuncu svoje moći do Solsticija. Ovo bilje bi moglo da se koristi za lečenje (kaže se da je bilje za tu svrhu najbolje brati na izlazak sunca na Kupalski dan), gatanje ili vračanje. Slovenski vešti ljudi vole da ostave malu kesu sa 7 biljaka sakupljenih na Kupalo veče na mestu gde čuvaju svoje magične instrumente – veruje se da će tako sav alat biti napunjen.
Mlade devojke su u noći Kupala pokušavale da iskoriste biljnu magiju za gatanje o budućem mužu: proricale su budućnost cvetnim krunama bacajući ih u vodu koja teče, gatale su Kupalinim buketom, travom itd. Uostalom, na praznik Kupale bilje nikada ne laže.
Ako bi dečak slučajno ugledao krunu devojke koja mu se dopala kako pluta rekom (pošto je bila noć, u sredini svake krune bila je pričvršćena sveća, zato cela reka sija bezbrojnim sićušnim lampicama ), mogao je da je izvadi iz vode i vrati devojci. Devojka koja je prihvatila svoju krunu nazad smatralo se da je odbacila dečakovih osećanja; međutim, ako mu je stavila ovu krunu na glavu, to je značilo pristanak da prihvati njegovu pažnju tokom noći, a možda i na duži vremenski period. Zajedno bi preskočili lomaču, trudeći se da se drže za ruke dok to rade: na kraju krajeva, ako to ne mogu, ako se ruke opuste tokom skoka, nije im suđeno da budu zajedno. Neki mladići su sami skakali preko lomače, proricajući buduće useve: ko skoči više, imaće bolje („više”) useve ovog leta; međutim, za ljubavnike i mlade bračne parove preskakanje lomače bilo je obavezno, tako su bila testirana njihova osećanja jedno prema drugom.
Kažu da se običaj preskakanja lomače pojavio u vreme kada nije bilo moguće izabrati žrtvu. Tada su svi odgovarajući kandidati bili primorani da preskoče lomaču, tražeći na taj način od bogova da lično izaberu.
Danas su ljudi to, na sreću, zaboravili – jer je lomača i preskakanje neophodan deo mnogih evropskih, pa i bliskoistočnih praznika.
Inače, i vatra za ovaj praznik je posebno napravljena. Ove noći, takozvana „živa vatra“ nastala je trljanjem komada drveta. Kada se pojavila sveta iskra, njome su se zapalile sve lomače. Da bi podržali Sunce na vrhuncu svoje moći, niz brdo su kotrljana dva goruća točka na osovini. Ovaj običaj se ogleda i u simbolima koji predstavljaju mesec jun na posudama za gatanje koje su pronašli arheolozi, ovaj mesec je prikazan kao dva dijagonalna krsta (simbola vatre) koji stoje jedan pored drugog. Kada bi točkovi stigli do dna, otkotrljali bi su se u reku i izašli, simbolizujući tako sveto sjedinjenje Vatre i Vode. Na lomači se spaljivala simbolična slika (slamnata figura) Jarila ili Kupala, dok je njegova „nevesta” Marena ili Kostroma potopljena u reku nakonšto je između njih obavljen simbolički ritual venčanja.
Simboliku venčanja, braka i seksualnih odnosa ispunjavaju Kupaline tradicionalne pesme i igre. Na primer, u igri „Gušter“, devojke plešu u kolu oko mladića koji predstavlja „Guštera“, a zatim počnu da trče. Mladić mora da uhvati devojku koja mu se sviđa i da joj uzme maramicu. Da bi vratila svoje stvari, devojka mora da poljubi mladića.
Igre i plesovi završavali su se kupanjem u rekama, pri čemu su se mladi zajedno kupali (u svim ostalim dobima godine devojke su se kupale odvojeno od momaka). U takvoj atmosferi, zasićeni seksualnom simbolikom, neki parovi su želeli da svoju vezu odvedu korak dalje. Deca rođena iz takvog zajedništva smatrana su „svetom“, a u oblastima gde je duh paganizma bio jači (kao što je ruski sever), niko ne bi sudio o detetu začetom u Kupalinoj noći zato što njegovi roditelji nisu bili u braku. Verovatno je da su u ovoj noći i mladi bračni parovi pokušali da zatrudne.
Dan Kupala
Ujutru su devojke umivale lice rosom ili su se gole valjale u rosnoj travi. Mlade žene koje su želele dazatrudne eadile su isto to, verujući da će tako postati plodne kao Majka-Zemlja. Mladi momci obično nisu bili pozvani na ovaj ritual, ali nije bilo neuobičajeno da pokušaju da vire. Isti običaj postojao je i među slovenskim ratnicima: verovalo se da valjanje po Kupalovoj rosi ojačava, pa čak i da ih čini nepobedivim.
Žene su sakupljale rosu za lečenje, ljubavne napitke, a Kupalova rosa se koristila za pranje poda da bi se oterale bubašvabe i stenice. Rosa se skupljala lanenim peškirom koji se vukao po mokroj travi i potom cedio u kantu od brezove kore. Dobijena tečnost je ostavljena da odstoji malo, tako da su se sve čvrstečestice taložile na dnu. Ovako sakupljena rosa je mogla da traje 7 dana, a da bi se zadržala duže sveže, mudri ljudi su dodavali votku. Komadi lanenog platna natopljeni Kupalovom rosom kačeni su naLutka Suhovejka (suša) da bi se prizvala kišu.
Rosa nije bila jedino što se skupljalo pri izlasku sunca. Bilje sakupljeno u zoru Kupala smatralo se da je veoma dobro za lečenje. Takođe se pepeo od Kupalove vatre sakupljao i čuvao kod kuće u posebnom loncu godinu dana kako bi se sačuvala ljubav i mir u porodici.
Ljubavne čini koje su bačene na jutro Kupalovog praznika tokom izlazak sunca smatrane su najmoćnijim, pa devojke koje nisu pronašle svoj par prethodne noći nisu gubile vreme na čekanje. Bacale su čini na vodu, bilje, molile se Zarji-Zarjanici (Godpodarica Zorw) da im pošalje „vernog prijatelja i dobrog muža”. Onw najhrabrije bi otišle Rusalkama, za koga se verovalo da je posebno aktivna u Kupalovoj noći. Slovensko narodno predanje pominje Rusalke kao „vešte sa vradžbinama“, pa su njihovi „saveti“ smatrani veoma vrednim.
Legende i običaji Kupalinog praznika čine da srca i danas kucaju brže od uzbuđenja i radosti. Ljudi se i dalje okupljaju da proslave ovaj radosni, a ponekad i veoma „slobodouman“ praznik, a Bogovi, videći ove napore, blagonaklono im se smeše, Sunce jače sija, Sestra-Voda prijatno hladi kožu, a Majka zemlja svoje ruke otvaraširoko, zrejući bogatim usevima i privlačeći raznovrsnošću biljaka.
Autor: Olga Stanton
Kult kamena-slovenska mitologija,kamen Stanac,Beli kamen
Veliki četvrtak -crna so starih Slovena za zaštitu i lečenje
Pisanka- magijsko jaje starih Slovena -stvoreno u moći neme vode
