30 maj se u slovenskom kalendaru obeležava kao Zmejnik (Dan zmija). Vreme je kada zmije bude iz zimskog sna i spremne za parenje. Nije preporučljivo ići u šumu ovog dana, jer zmije mogu postati veoma agresivne prilikom parenja, a ugrizi zmija nisu bili retkost u ovo doba godine.
Mudri ljudi poznavali su mnoge čari i čini da se zaštite od ujeda zmije: od brze reči izgovorene pri ulasku u šumu do nošenja veronikinog bilja (speedvell) u cipelama i prinosa mleka ostavljenog na ivici šume.
Zmija je jedan od ključnih likova u narodnoj zoologiji, oličenje zmije i neprijatelja. Reč „zmeia“ (zmija) je veoma slična onoj od „zmei“ (zmaj). Zmija kombinuje mušku i žensku energiju, simboliku vatre i vode, pozitivne i negativne karakteristike. To je carobno i štetno stvorenje u isto vreme: njegov otrov je i lek; to je nesveto biće, izvor zla, a ipak daje ljudima magične moći i može biti pokrovitelj.
Dugi, često fleksibilni, predmeti su povezani sa zmijom: konac, konopac, perle, kosa, grančica, štap, vreteno, pastirska zviždaljka i falus.
Muška slika zmije je usko povezana sa njenom faličnom simbolikom. Ruska zagonetka o čoveku ga opisuje ovako: „On ima glavu prekrivenu uljem, čizme prekrivene katranom i pantalone punjene zmijom. Ženska simbolika zmije našla je svoj odraz u južnoslovenskim pripovetkama o zmiji koja se preobratila u devojku, kao i u narodnim zagonetkama.
U slovenskim predanjima zmija je povezana sa Velesom u njegovom aspektu kao Bog podzemlja, a ponekad i Makoš, kome služe kao glasnici. Iako se obično smatra mračnim stvorenjem, ono ispoljava mudrost, posebno njegovu „tamniju“ stranu. Zmije igraju važnu ulogu u baltičkoj mitologiji, gde zmija trava može predstavljati Aitvaras – dobroćudni kućni duh sličan Domovu, pretku ili kralju mora i podvodnog blaga Zaltisa. U uralskoj mitologiji, zmije su direktno povezane sa zemaljskim blagom i stoga ih poštuju rudari koji znaju svakakve priče o tajanstvenom kralju Koluberu koji poštene ljude vodi do zlata i dragulja i skriva ih od pohlepnih (P. Bažov).
Narodna mašta prikazuje zmiju kao čisto oličenje svega nesvetog, zastrašujućeg, odvratnog, štetnog i zlog. Nazvati ženu zmijom znači vređati je, implicirajući da je podmukla i nelojalna. „Zmija umire, ali se i dalje drži biljke!“ Ljudi su govorili o pohlepnim nepoštenim ljudima. „Bez obzira koliko dugo držite zmiju, ona će vas jednog dana izdati!“ Rekli su o lukavim ljudima. „Ovde sam nahranio zmiju za svoju nevolju.“ „Zagrejao sam zmiju na svojim grudima.“ Tako se odnose na nezahvalne ljude. „Polaskana osoba je kao zmija u cveću. „Gleda me kao zmija ispod košulje.“ Tako kažu za ljude koji sumnjičavo gledaju na druge.
Ugriz zmije se smatrao delom čistog zla i izdaje. Kažu da je nekada po slovenskim zemljama zmija bilo u izobilju, pa nije retkost da se neko ugrize. Međutim, iste legende govore da su bogovi na Zemlju poslali mudrog čoveka, koji je znao magične reči da spreči zmije od ujeda, kao i da leči ugrize zmija. „Ti Medjanica-Zmijo! Zašto ti, najstariji i najveći među svim zmijama, praviš sve ove nevolje ujedajući dobre ljude? Okupite sve svoje tetke i ujake, sestre i braću, svu svoju porodicu i prijatelje, svu svoju rodbinu, izvadite smrtonosni žalac iz ljudskog tela. A ako ne poslušaš i ostaviš žalac unutra, poslaću ti strašni olujni oblak: bićeš pozdravljen i spaljen gromom. Nigde se nećeš sakriti od strašnog olujnog oblaka: ni pod zemljom, ni ispod granice, ni u polju, ni pod oborenim drvetom, ni u travi, ni u vlažnim četinarskim šumama, ni u tamne šume, ni u šupljinama, ni u bunarima, ni u hrastovima, ni u rupama. Dvanaest puta ću te oderati, spaliti te i rasuti tvoj pepeo po polju. Moja reč je jaka i lepljiva – ostaće s tobom zauvek i zauvek.”
Uprkos negativnom odnosu običnog naroda prema zmijama, slovenski mudraci i mudraci su aktivno koristili zmije i njihove moći u magiji: na primer, jeli zmiju koja je izašla ispod leskovog žbuna (mesta gde je prema zapadnim i južnoslovenskim legendama, živeo zmijski kralj) verovalo se da će čovek razumeti jezik životinja i bilja, postati vidovnjak (češka priča o Zlatovlaškoj – Zlatovlaska). Oni koji poznaju narodne veštice znaju da je najbolji način da se magično štap osnaži da mu se dozvoli kontakt sa zmijom kao iskonskim htoničkim bićem. Čak i običan štap kojim su oterali zmiju i žabu postaje magični štap koji može da otera olujne oblake, pomaže pri porođaju, može da smiri mećavu i razbuktalu vatru.
Molfari (mudraci ukrajinskih Karpatskih planina) u jesen su prisustvovali „skupovima“ zmija u nadi da će dobiti misteriozni zmijski kamen – zmijski pacerka, kamen koji su zmije „raznele“. Prema Mihailu Nečaju, čuvenom karpatskom molfaru „Kamen koji su raznele zmije ima moćnu moć. Vidovnjak bi ovim kamenom osetio veliku moć energetskih polja oko sebe. Pred praznik Postavljenja Časnog Krsta (oko jesenje ravnodnevice), zmije se skupe na jednom mestu i nađu takav kamen, nikome nepoznate prirode, i svi počnu da duvaju u njega, sve na istom mestu. Duvaju ga dok ne izađe mala kuglica kremaste boje. Ovo se zove zmijska pacerka… Pacerka je veoma važna u veštičarstvu, kao i sam kamen… jer su je nabijale zmije dok su podizale energiju za zimsku hibernaciju…“
Magični amulet Zmeevik, iako je poreklom iz Drevne Grčke, bio je veoma popularan u Kijevskoj Rusiji i kasnije Rusiji sve do sesnaestog veka, kada je hrišćanstvo steklo gotovo potpunu kontrolu nad svakim aspektom života ljudi, i većinom, iako ne svim, definitivno ne svim, paganskim običajima. bili iskorenjeni ili pretvoreni u slične hrišćanske. Ovaj amajlija je obično okrugli privezak sa ljudskom glavom sa zmijama umesto kose (sećate li se Meduze?) ili više zmija koje izlaze iz iste tačke (zmijski kamen?). Poljakinje KSII-KSIV veka nosile su okrugle slepoočnice koje su podsećale na zmiju i koje su ponekad mogle biti ukrašene zmijskom glavom, dok su žene iz slovenskog plemena Severjane (teritorija današnje Černigovske oblasti, Ukrajina i Gomeljska oblast, Belorusija ) nosio je spiralne slepoočnice koje su verovatno povezane sa zmijom kao zemaljskim stvorenjem i na taj način predstavljaju ideju plodnosti i životne mudrosti.
Neki od drevnih lavirinata pronađenih na obalama Belog mora istraživači posmatraju kao zmije koje se prepliću, jedna uvijena u smeru kazaljke na satu, druga – u suprotnom smeru: zajedno simbolizuju matericu Majke Zemlje, prolaz u drugi svet, transformaciju koja se dogodila. čoveku pri ulasku u lavirint.
Južni Sloveni povezuju zmije i oluje, vetar i vodu. Oni i zmajevi su gospodari vetrova koji su zaključani u pećinama i pušteni su samo kada to žele njihovi gospodari. Uragan je izazvalo njegovo oličenje – zmaj (Zmei): čudovište nalik zmiji sa četiri noge i krilima nalik na slepog miša. Verovalo se da krilate zmije žive u jezerima i vodenim tijelima zaštitnika. Veruje se da voda iz izvora gde živi zmija ima lekovitu moć. Ubijanje zmije može izazvati kišu. Zmija je u stanju da „zaključa“ vodu u izvoru i izazove sušu. Poljaci su verovali da grad izazivaju zmije, a Ukrajinci su pojavu tvistera i oluje povezivali sa zmijom kojoj su izrasla krila.
Veoma stari zmaj ili zmija može postati Hala – zemlja je više ne drži, pa Hala leti na nebo i putuje između zvezda. Južni Sloveni su zvezdu padalicu ili kometu smatrali Halom.
Inkub je u slovenskoj mitologiji takođe bio povezan sa zmijama i zmajevima. Zove se Letavets ili Leteći Zmej. U svom delu: „Priče o ruskom narodu“, I.P. Saharov je o ovom stvorenju napisao sledeće: „U ovom svetu živi zla sila sama od sebe; prokleto je i nema porodice: ni braće, ni sestara, ni oca, ni majke; nema ni doma ni dvorišta, ni njive; samo mora postojati beskućnik, dan i noć. Ona gleda na dobre ljude bez dobrodošlice ili radosti: to samo znači uništiti sve. Među njima ima i mladića… Ti mladići se mogu oblikovati u ljude i zmije (zmajeve). Ti mladići lete nebom kao zmajevi; hodaju u kabini kao ljudi. Nebom lete, traže lepe devojke; hodaju u kolibi, privlačeći lepe devojke. Kada se neko od njih zaljubi u lepu devojačko-dobru dušu, on će puknuti, taj prokleti demon, kao vatreni zmaj; osvetliće, nesveti, guste hrastove. On leti nebom kao vatrena lopta; on se izliva na zemlju u obliku plamena; u lepoj devojačkoj kući postaje mladić neviđene lepote. On „suši“ devojku (terajući je da pati od požude), terajući je da drhti dok se ne iscrpi. Od ove nesvete sile, devojka ima dete kopile…” Verovalo se da deca Letaveta i smrtne žene poseduju demonske moći: devojčice su mogle da budu podignute u Kikimoru, dok su dečaci ili prihvatili moći Zmeja ili postali poznati zmajevoubice prošlost, narodni junaci, o kojima se priča u epskim pripovetkama (npr. Vuk Ognezmij – Vuk Vatrena zmija).
Htonizam slike zmije prikazan je u njenoj bliskoj povezanosti sa zemljom: Južni Sloveni su nanosili zemlju na njen zmijski ujed rečima: „Neka zemlja poljubi zemlju“. Sposobnost zmije da utiče na kišu i grad povezuje je sa dušama mrtvih. Kućna zmija se posmatra kao duh predaka, a zmija na grobu simbolizuje dušu onoga ko je tu sahranjen. Zmija je antagonistična prema Suncu: u južnoslovenskim legendama zmija je proždirala sunce, njegove zrake, „isisala oči“… Veruje se da je sunce srećno kada je zmija ubijena, a hrišćani su govorili da se može oprostiti nekoliko grehova. za ubistvo zmije. Neki Sloveni su verovali da Sunce neće moći da zađe od pogleda zmije koja isisava svoju snagu. Da sunce ne bi „pocrvenelo“, „razbolelo“ se ili „zaplakalo“, mrtva zmija je zakopana ili okačena o jasen, u hladu.
Zaštitne amajlije od zmija su: predmeti koji predstavljaju Ognjenu stihiju, kao što je lomača, ugljevlje od Kupalove vatre, lonci i tiganji koji su dolazili u kontakt sa šporetom (Južni Sloveni), oštri metalni predmeti, posebno igla (južnoslovenski), blaženi predmeti (poljski), zmijoliki hleb (bugarski), bilje poput paprati (slovenački), divlja ruža (poljski), glog, beli luk (južnoslovenski), ren (poljski), brzalica (ruski), zaštitne radnje, kao što su ritual buka, kađenje, bacanje kamena (Južni Sloveni), odnošenje metli od kuće (ukrajinci) itd.
Tabui vezani za zmije su češljanje kose na određene praznike (srpski), predenje (bugarski, poljski, ukrajinski), upotreba od konca (južnoslovenski, ukrajinski), užadi (bugarski, srpski), perli (rusi), grana i grančica (poljski) i drugih savitljivih predmeta (srpski, makedonski); upotreba oštrih šiljastih ili reznih predmeta je takođe bila tabuizirana u određenim danima jer su Južnim Slovenima i Ukrajincima predstavljali „ubod“ zmije; Otvaranje makaza, sklapanje noževa, češljeva i sanduka takođe je bilo tabu u Srbiji i Makedoniji jer su prikazivali zmijska otvorena usta. Bugari, Poljaci i Ukrajinci su u određene dane izbegavali oranje i kopanje jer je zemlja bila stanište zmija.
Veruje se da zmije imaju kralja ili kraljicu – ukrajinskog poskoka ili zmijskog cara, beloruskog car-zmiju, rusku zmiju majku itd. Takvu zmiju razlikuje od svih ostalih kruna, dragulj, zvezda, rogovi ili petlov češalj na glavi; takođe može biti bela, imati zlatnu glavu ili glavu mačke (slično nemačkom Tatzelvurmu), ili petlove noge (Bazilisk). Južni Sloveni zmiju dugog nosa, krilatu zmiju ili zmaja nazivaju kraljevskom zmijom. Srbi iz Lužičana veruju da je kućna zmija (tj. zmija koja živi blizu ili ispod kuće) kraljevska zmija – ili barem najvažnija za porodicu koja tamo živi. Kralj Zmija živi u Podzemlju na rubu sveta (bugarski) ili u zemaljskoj dubini (poljski). Ulaz u njegovo carstvo nalazi se u korenu drveta leske koje je obeleženo imelom (u Poljskoj i Srbiji) ili ispod bele stene (u Ukrajini). Nekoliko puta godišnje okuplja sve zmije: budi ih iz zimske hibernacije, venčava se, određuje zmije žrtve, sluša izveštaje o aktivnostima zmija tokom leta.
Veruje se da svaka zmija poseduje posebne moći. Na primer, seckanje zmije na komade ne bi je ubilo, jer svi delovi mogu ponovo da izrastu (crv po imenu Planaria to zaista može da uradi, ali za naše pretke, crvi i zmije su bili istog srodstva), mrtva zmija može oživi ako žaba mokri na nju, mogu da je vrate u život i drhtava jasika, poseban zmijski kamen, zmijski koren i zmijska trava.
Sloveni su verovali da zmije imaju noge, ali da ih pokazuju samo u određeno vreme. Rusi, Makedonci i Srbi mislili su da se zmijine noge vide kada je tuku, a Ukrajinci, Hrvati i Bosanci su mislili da će ih otkriti samo vatra. Južni Sloveni su smatrali da se zmijinih 12 pari nogu može videti samo na Đurđevdan; međutim, osoba koja ih vidi uskoro bi umrla. Razne legende su pokušavale da objasne ovaj gubitak nogu tako što ga je Sunce proklinjalo da ga je ugrizlo u oko (bugarski), Bog ga je proklinjao za zavođenje Eve (dalmatinsko, srpsko i bugarsko), Bogorodica ga je proklinjala da ju je uplašila (polj.) . Veruje se da su zmije za koje se smatra da su slepe posebno opasne. Ukrajinci su mislili da je bakarna zmija (Coronella, glatka zmija na engleskom) videla tek na Kupalovo veče i tada je počela da ubija sve koje je srela. Verovalo se da je slepa zmija vretena (zapravo, bezopasni beznogi gušter Anguis fragilis, spori crv) najotrovnija na Kupalo veče. U Ukrajini se njegov izgled pripisivao ženi koja je predla na Svjatki (Božićno vreme), a zatim bacila svoje vreteno umesto da ga spali. Uglavnom, predenje je bilo tabu za Božić iz straha od zmija: sva vretena koja su se u to vreme koristila za predenje pretvarala bi se u zmije leti.
Mnogi Sloveni poštuju kućnu zmiju, jedno od lica Domovog i oličenje duha predaka – ona štiti i čuva, donosi bogatstvo i blagostanje svojim vlasnicima; stoka napreduje zahvaljujući tome. Sloveni mu ostavljaju prinose mleka i jaja, ostatke obredne večere. Neki su čak verovali da je takva zmija nevidljivo prisutna u svakoj kući (kao i Domovoi): živi ispod peći, praga ili u podrumu, a pojavljuje se samo pre smrti u porodici. Bugari veruju da na Blagovesti (25. mart) kućna zmija broji članove porodice, a ako neko propusti, ta osoba bi umrla u roku od godinu dana.
Južni Sloveni zmiju smatraju duhom čuvarom i drugih mesta. Može da čuva izvor, deo zemlje ili celu oblast. Bugari misle da dvoglava ili velika zmija čuva svako staro drvo. Poljska zmija (ona koja živi u polju) čuva granične linije između polja (u ono vreme na njih se gledalo i kao na granice između našeg sveta i onoga sveta), štiti polje od grada. Srbi zakopaju zmiju koja je slučajno ubijena tokom rada u polju i postave joj krst – ako to ne urade, veruje se da umire gospodar polja.
Veruje se da zmije poseduju mistične predmete, kao što su zlatna jabuka, zmijski kamen, prsten, kruna, češalj na glavi i rogovi (ovi poslednji se odnose na Kralja-zmiju). Ljudi koji poseduju takve predmete postaju bogati, uspešni, dobro zaštićeni od drugih zmija, bolesti i grada; takođe mogu da vide zakopano blago, leče druge, razumeju jezik životinja, kao i hek. Ovi predmeti se mogu dobiti kada ih zmija ostavi pored vode ili se okupa u reci na Petrovdan (29. jun) – da bi ih primili, zmiju treba postaviti činiju sa mlekom i raširiti maramu ili kaiš. Zmije takođe mogu pokazati na blago koje čuvaju. Veruje se da se samo blago ponekad pretvara u zmiju. Zmije takođe obezbeđuju ljudima „živu travu“, onu koja može da vrati ljude u život, lekovitu biljku ili „Break-It-Herb“ koja otvara sve brave. Verovalo se da čovek koji je probao zmijsko meso dobija sposobnost da razume jezik životinja i bilja (južnoslovenski) ili postaje vidovnjak (ruski i ukrajinski).
Autor teskta je OLGA STANTON
Tekst je preuzet sa sajta
