Izvan krugova tvrdokornih vikana malo je poznato da je prva knjiga oca neo-veštičarenja, Džeralda Gardnera, bila „Keris i ostala malajska oružja“. Tako je asimetrični javanski nož keris ili kris postao predmet interesovanja mnogih neo-veštica, sve dok ne shvate da je to magijsko oružje sa kojim se ne šali. Svaki keris, naime, pravi se tako da se poveže sa posebnim duhom — Kodamon, Genijem ili Đinom, koji se zatim neguje i pazi i koji zauzvrat obezbeđuje uspeh vlasniku.
Nedavno mi je ponuđeno da kupim jedan keris, lepo urađen i optočen poludragim kamenjem, po prilično povoljnoj ceni u odnosu na onu po kojoj se prodaju ovi noževi u svetu, ali ipak nisam prihvatio tu ponudu.

Moje jedino isksustvo sa kerisom, pre toga, dogodilo se sredinom osamdesetih. Naime, nas nekoliko smo dolazili kod jednog našeg prijatelja koji je imao ploče i malo bolji gramofon da se družimo i slušamo par albuma „Bauhausa“ iz njegove kolekcije. Bila je to skroz  obična soba tinejdžera, s izuzetkom da je na zidu bio izuvijani nož u čudnim koricama. Iz čudnog razloga mene je taj nož privukao i pitao sam ga da mi ga proda. Prilično drsko je odbio i posle se nismo više videli. Posle nekog vremena prestao je da se druži, delovalo je da se potpuno povukao iz društvenog života i niko nije znao šta se sa njim dešava. Posle smo čuli da se postepeno zatvarao u sebe, nedeljama je ostajao zatvoren u sobi, da bi na kraju izvršio samoubistvo. Ljudi obično izvrše samoubistvo na neki uobičajen način, a on je tim nožem sebi rasporio stomak.

Decenijama nisam ni pomislio na keris kao nož. Pre više godina sreo sam jednu gardnerovsku sveštenicu koja je puno putovala po svetu i u jednom momentu mi je rekla da joj je prijateljica iz Indonezije, kada je tražila da kupi keris, rekla da se sa time ne igra i da je keris prvenstveno opasno magijsko pomagalo, a ne oružje za realnu borbu. Kada sam dobio ponudu da kupim ritualni bodež keris, bio je to veoma lep primerak, optočen poludragim kamenjem, očigledno star i popravljan. Pitao sam svog prijatelja, čarobnjaka iz Indonezije, da pogleda fotografije i da i kaže šta misli o tome, te ako kupim, kako se ritualno keris koristi.

Moj prijatelj čarobnjak je po prvi put za sve vreme našeg poznanstva delovao nesigurno kako da da odgovor, što je bilo čudno, budući da je to magijska tradicija njegove zemlje. Objasnio mi je da  je u njegovoj porodici  devet  kerisa, da je on odrastao sa njima i da kerise prave posebni kovači u njegovoj zemlji koji se zovu „mpu“, tako što je samo pravljenje, u stvari, ceremonija kojom se za nož vezuje posebni duh, Kodam ili Đin, koji potom tu živi, od vlasnika dobija održavanje i zauzvrat mu pomaže u ovozemaljskim stvarima. Ideja o kovačima kao čarobnjacima je zanimljiva i u kontekstu evropskog veštičarenja i veze između njega i kovačkog zanata, ali to je tema za neki drugi tekst. Prodaja kerisa koji sadrži duh nije samo novčana transakcija, to podrazumeva da se i duh složi. Njegov deda je pre dosta godina bio prodao jedan od kerisa iz njihove kuće, veoma star primerak koji se nasledstvom prenosio generacijama u njihovoj porodici.  Keris mu se sam vratio i ispred kuće mu se zabio u banderu i tu stajao sve dok se ovaj nije popeo na lestve i vratio ga u kuću. Ali čak i kad se duh složi da ode iz te kuće, potreban je ritual prenosa u drugu porodicu, inače može da se dogodi loša sreća, bolesti , čak i smrt u porodici novog vlasnika. Tradicionalno, keris se svakog četvrtka noću kupa limunovim sokom i pronosi kroz dim mirisa, čime se zadovoljava duh koji je nastanjen u njemu. Ako se duh „ne hrani“ i ako se od njega ništa ne traži, može se očekivati problem, što se verovatno u kombinaciji prenošenja kerisa u kuću tog mog prijatelja, bez njihovog znanja o ovome i o tome da keris treba preneti uz ceremoniju, desilo i tom mom prijatelju, sa, nažalost, fatalnim posledicama.

Ono što je još bitno je to da, kako je rekao moj prijatelj, prodavac demonstrira da se u nožu nalazi moćan duh. To se radi tako što keris mora da demonstrira da je „zaposednut“ tako što ili sam počne da izlazi iz korica i da „igra“ bez ljudske pomoći, u skladu sa magičnim rečima koje vlasnik izgovara, ili da stoji vrhom nadole, bez pomoći, tj. da levitira u vazduhu. To je nešto što se neretko radi u domovima u Indoneziji i Baliju koji čuvaju stare primerke, a fascinantni video snimci bodeža koji lebde, često i u zatvorenim kutijama sa otvorima sa strane kako bi se izbegla svaka nedoumica oko mogućeg trika kojim bi se to radilo, mogu se pronaći na internetu.

 

Postoji bogata simbolika iza kerisa, ali ono što je nama bitno jeste da se sa takvim magijskim predmetima nije igrati. I ako ne znamo da neki od njih sadrži duha, kao ni da je potrebno da se brinemo o tom duhu, to ne znači da duh ne može da utiče na nas ako nije zadovoljan tretmanom. Sa druge strane, ako se prema njima ophodimo kako treba, možemo imati velike koristi. Jedan od načina provere kerisa i snage duha u njemu, sem lebdenja bodeža, jesu i moći koje Kodam daje. Jedna od njih je i moć nepovredivosti, koja se testira mačetom. Ako posle snažnog udarca mačetom ne ostane ni trag na telu, dokaz je da je duh nagradio vlasnika moći nepovredivosti od oštrih predmeta. Duh u kerisu, takođe, može da podari moć zaštite od vatre, otrova i crne magije. Duh iz kerisa takođe je zaslužan za isceliteljske sposobnosti koje neki dobiju. Ali sve to samo ako je to volja duha i ako je ceremonijalno sve urađeno kako je potrebno. Zato budite mudri sa orijentalnim i afričkim predmetima, pogotovo ako su stari, zato što ne znate šta sa sobom nose.

Fejsbuk Komentari

OSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo vas unesite vaše ime ovde