U svojoj mašti imamo dva lika iz našeg folklora, a to su mag i mudrac.
Mag je, naravno, mađioničar, sa svojom visokom kapom, dugom belom bradom i štapom, koji se obično povezuje sa Merlinom ili kasnije, Gandalfom. On je veliki čarobnjak koji može prizvati anđele, demone i polubogove.
Mudrac je opskurniji, budući da je mudra osoba, savetnik velikih vođa i autor i primer religioznih ili filozofskih pokreta. Mudrac može biti i sveti čovek, ili mudar verski vođa, koji predstavlja mističnu stranu ljudskog iskustva. Ove dve osobe kao arhetipovi predstavljaju dva različita aspekta, jedan je mađioničar, a drugi je verski vođa. Činilo se da predstavljaju dijametralno suprotne frakcije magije i misticizma, a u srednjovekovnoj hrišćanskoj Evropi ovo je bila popularna tema, iako je u stvarnosti bila komplikovanija nego što se to smatralo popularnim folklorom. Međutim, mudrac i mag su u grčko-rimskom svetu viđeni kao jedno te isto, pošto se često verovalo da filozofi imaju tajanstvene moći i okultno znanje.
Magija i religija su se uvek preplitale i ukrštale na različitim mestima, iako je religija, ili pod maskom filozofije, ta koja se u tom odnosu činila uglavnom dominantnom.
Arhetipski mag koji se pojavio u kasnom srednjem veku čini se da otelotvoruje i religioznu i strogo magijsku ulogu. Grimoari iz prošlog doba sadrže ceremonije i zadatke koje najbolje obavlja sveštenoslužitelj, ili unajmljeni sveštenik za upotrebu laika ili sekularnog obrednika. To je zato što su duhovi koji su bili meta prizivanja ili evokacije bili umotani u verska verovanja i liturgijsko znanje, a hrišćanstvo je zamaglilo granicu između onoga što je navodno bila sekularna filozofija i religioznih zakupaca, postajući ono što se tada smatralo najvišim oblikom intelektualne aktivnosti, a to je teologija. Hrišćanska teologija je bila ta koja je oličavala kako religiozni etos tog vremena, tako i, nesvesno, magijski etos. Tako je magija morala izgledati pomešana sa verskim obredima da bi se uključila u neku vrstu svete tehnologije.
Dok je evropska ceremonijalna magija u svom ranom periodu (11. – 14. vek) bila nominalno sistem magije anđela, koja je funkcionisala kao pomoćna praksa obučenih sveštenika ili monaha povezanih sa njihovim svetim dužnostima i skoro sakramentalna u svojoj praksi, sve se ovo promenilo u ranoj renesansi. Bilo je to u tom trenutku kada su verske prakse i praksa magije počele da se razilaze, a takođe i kada je trgovina demonima počela da dobija na značaju u raznim grimoarima i rukopisima o magiji u to vreme. Dok se hrišćanska crkva odvojila od prakse čak i pozitivnih i konstruktivnih oblika magije, nova laička populacija akademika i njihovih sledbenika studenata počela je da se bavi ovim odbačenim metodologijama, i nastojala je da kapitalizuje moći i sposobnosti povezane sa goetskim demonima uprkos zabrani Crkve.
Praksa angažovanja sa negativnim ili neprijateljskim duhovima nije bila nova za tradicije magije, budući da je imala svoje izvore u antici sa praksama goetskih šamana koji su intervenisali u sablasnim progonima i služili htonskim božanstvima, bila je redefinisana kao demonologija od strane hristijanizovane kulture. Ipak, od 16. do do 17. veka, što je bilo zlatno doba grimoara, od magičara se zahtevalo da zadobije Božju naklonost i da preuzme nivo duhovnog pročišćenja pre nego što mu se dodeli vlast i moć nad neutralnim ili demonskim duhovima.
Magija je još uvek imala veoma religioznu osnovu, a oni koji su želeli da izazovu i primoraju demone da zadovolje svoje materijalno zasnovane ambicije morali su da preuzmu nivo duhovne superiornosti nad duhovima kojima su zapovedali.Ovo se može videti svuda u grimoarima prethodnog doba, pošto su prizivanje Božanstvu, molitve, pretpostavljena pobožnost, iskupljenje i strogi zahtevi za stepenom duhovne čistote još uvek smatrani suštinskim za praktikovanje čarobnjaštva. To je zato što se verovalo da se samo milošću i silom Božijom mag može zaštititi i izbeći lukave napade, prevaru i lukavstvo demona.
Posle 16. veka, magija je počela da postaje religiozno agnostična i moralno ambivalentna, jer su je praktikovali pojedinci koji su imali malo veze sa verskim praksama osim što su bili laik koji prisustvuje verskim obredima. Nije im bilo potrebno da se na autoritativan način angažuju sa Božanstvom, pošto im je posedovanje površne odeće svoje vere izgledalo adekvatno da se nose sa svojeglavim demonima. Crkva je izgubila primat nad magijom, pa je čak i pretpostavka svetosti zamenjena nominalnom verom i verom u proces, ali sa sebičnim ciljem ličnog bogaćenja, ili bogaćenja klijenata koji su bili spremni da skupo plate za ovu uslugu.
Paralelno sa praksom ceremonijalne magije u 17. veku bile su prakse alhemije i astrologije. Pored toga, počelo je da se javlja interesovanje za skriveno ili okultno znanje, a bratske organizacije koje su počele da se viđaju u Evropi prvo su bile povezane sa pokretom rozenkrojcera započetom početkom veka, a zatim su kroz decenije postale pravi podzemni pokret koji je uključivao proučavanje jevrejske kabale, alhemije, astrologije, a takođe, u manjoj meri ceremonijalne magije.
U 18. veku, ova tajna društva su popularizovala masonerija i razni masonski izdanci. Iluminati su nastali u to vreme, a postojale su i prakse egipatskog masonstva i mnogih drugih sličnih tajnih organizacija. Ipak, čini se da su masonski pokret, protestantska reformacija i razna tajna bratstva gurnuli praksu ceremonijalne magije u više sekularno i nereligiozno okruženje, gde je pojedinac kroz svoju pobožnost i ličnu snagu mogao da zapoveda duhovima i demonima da vrše svoju volju. Međutim, magija je već videla da njena popularnost počinje da bledi, a društveni mit o magičaru je viđen kao pogrešan ili lažan put ka mudrosti i moći.
Krajem 18. veka i početkom 19. veka ceremonijalna magija je postala sklonost ekscentrika, okultiste, ludaka ili šarlatana. Mag je delovao kao antiteza verskom vođi, ili mudracu, i velikom i malom; ali je takođe bio u suprotnosti sa uzlaznim scijentizmom akademika. Magija je bila nedozvoljena, podzemna praksa sumnjivih pojedinaca, pošto je bila iscrpljena od većine svoje religioznosti i prožeta materijalističkom i ciničnom ambicijom da se manipuliše svetom protiv racionalnih predrasuda i ismevanja nauke.
Kako je magija postajala degradirana, činilo se da je lik magičara poslat u pepeo istorije, a mitska slika i folklor kao da su pokazali da se svaki pokušaj da se sklapanjem pakta sa Satanom stekne moć, materijalna dobit i nedozvoljena mudrost, uvek loše završava. Tada se činilo da je mit o Faustu bacio magiju u tamno svetlo, iako je mit o Faustu ironično pokrenuo okultni magijski pokret u Nemačkoj.
Tako je magija postala zanimljiva tema kolekcionara i prepisivača opskurnih rukopisa prethodnog doba, ali se činilo da je izostao ozbiljan angažman. Mag je objavljen otprilike u to vreme, ali je to verovatno bio poslednji dah umiruće tradicije. Neki okultisti su nastavili da ispituju i proučavaju magiju, kao što je Elifas Levi, koji je nastojao da revitalizuje praksu, ali koji zapravo nikada sam nije bio praktičar. Ostala je sklonost nekolicine, i gubila se u potpunom mraku kako je 19. vek i njegov naglasak na materijalnim naukama dobijali prednost.
Krajem devetnaestog veka, sa pojavom Teozofskog društva i raznih okultnih grupa kao što je Zlatna zora, ceremonijalna magija je rehabilitovana. Ipak, njegovi religiozni atributi više nisu bili zastupljeni u viktorijanskoj kulturi 19. veka. Prema tome, nastavilo se da se tretira i da se njime bavi na sekularniji način od onoga što bi se smatralo pravim mentalnim stanjem za obavljanje ovih obreda u prethodnom dobu. Zlatna zora je svojim članovima, a kasnije i svetu, donela potpuno novi stil rada magije koji je spojio okultne koncepte, različite kabalističke tabele korespondencije i rituale za interakciju sa raznim vrstama duhova u delokrug magijskog praktičara. Pentagram je postao oruđe za interakciju sa elementalima, a heksagram, oruđe planetarne i talismanske magije. Anđeli su bili uključeni u obrede čuvanja i zaštite, ali ritual koji se koristio za prizivanje anđela ili prizivanje demona u manifestaciju nije bio deo ovog korpusa.
Međutim, osnovne ritualne prakse, kao što su rituali kulestražara,obredi proterivanja i prizivanja pentagrama i heksagrama, dali su veštom praktičaru osnovno znanje potrebno za rad sa starim grimoarima. Bez arhaične religiozne prakse, stari grimoari verovatno nisu bili dostupni modernoj javnosti, tako da je Zlatna zora obezbedila skup rituala koji bi uspostavili surogat ili zamenu metodologiju koja je učinila ove magične knjige dostupnim. Grimoari iz prethodnog doba su počeli da postaju dostupni, prvo u obliku rukopisa u GD, a zatim iu objavljenim knjigama. Oni pojedinci koji su ovladali osnovnim ritualnim funkcionisanjem Zlatne zore mogli su onda primeniti ovo znanje na otključavanje grimoara, i to su uradili. Započeo je neku vrstu ubrzanog procesa koji i danas traje, sa sve više i više ovih magičnih knjiga koje se objavljuju i stavljaju na raspolaganje.
Uz svu novu magičnu tehnologiju koju je Zlatna zora izmislila i proširila među svoje članstvo, verovatno najvažnija praksa bila je pretpostavka o božanstvu. Postojala je i neka vrsta simpatije prema politeizmu antike, koju su na veći nivo angažovali Mathers, Brodie, Crovlei, Fortune i drugi. Početkom dvadesetog veka nastao je paganski religiozni pokret, koji je bio alternativa hrišćanstvu. Margaret Marej je objavila knjige o kultu veštičarenja prethodnog doba, i to je bio početak pokreta popularne i romantične misli koji će kulminirati rođenjem modernog veštičarenja. Ove nove novonastale religije su sebe videle kao skladište i moderne politeističke verske prakse i angažovanja i prakse modernog okultizma. Skoro svi osnivači različitih paganskih i vikanskih grupa takođe su bili okultisti, i veliki deo tog znanja našao se u ovim grupama, zajedno sa modernim religioznim perspektivama (post-hrišćanskim), kao i fragmentima drevnog učenja, ali i praktikovanjem magije. Marej je magiju stavio u centralno mesto u kultu veštica prethodnog doba, i ovaj pojam je u potpunosti uhvaćen u ovim novim grupama.
Dok je Krouli bio ključan u donošenju prakse magije u 20. vek, činilo se da je njegov pronalazak nove religije uslov za učešće u ovom sistemu magije koji je doneo svojim telemskim sledbenicima. Kroulijeva religija, Telema, zapravo je bila prva od politeističkih paganskih tradicija koja će biti obilna u kasnijoj polovini 20. veka. Krouli je takođe učinio magiju centralnim zakupcem svoje religije, a ovo je takođe bio model za druge i kasnije organizacije. Uprkos činjenici da je Thelema bila tako nova i ubedljiva religiozna perspektiva, zajedno sa potrebnom magijskom praksom, njegova organizacija Ordo Templi Orientis skoro je prestala da postoji nakon njegove smrti. Posle svetskog rata 1950-ih godina više se bavilo rekonstrukcijom i pronalaženjem ravnoteže u eri Hladnog rata nego angažovanjem u raznim oblicima okultizma. Ipak, ovaj duboki fenomen religioznog, okultnog i magijskog razvoja dospeo je u neku vrstu zastoja posle Drugog svetskog rata. Tek 1960-ih se ovaj moderni angažman sa magijom vratio zajedno sa mnogim drugim alternativnim duhovnim i okultnim perspektivama koje su bile deo antikulturnog pokreta mladih.
Tokom kasnih 1960-ih iu narednim decenijama, moderni paganski i veštičarski pokreti, zajedno sa OTO-om i mnogim drugim novoosnovanim tradicijama, predložili su religiozni sistem koji je kombinovao praksu religije i magije kao jedinstvenu praksu. U paganskim i čarobnjačkim tradicijama, centralni liturgijski obred je bio oblik pretpostavke o božanstvu koja je preuzeta i modifikovana iz tradicije Zlatne zore, i to je unelo dimenziju imanentne duhovnosti u grupne prakse koje nisu imale prioritet u zapadnoevropskim religijama od antike. Omogućavao je pojedincima da se imitiraju i preuzmu karakteristike i kvalitete paganskih Božanstava koje su obožavali u intimnom kontaktu i zajednici sa svojom grupom. Ovo je jasan slučaj kanalisanja Božanstva, i to bi imalo dubok uticaj na onoga ko personifikuje Božanstvo i grupu koja je funkcionisala kao svedoci i dobročinitelji tog duhovnog izliva.
Pošto se magija smatrala centralnim zakupcem ovog novog religioznog pokreta, onda bi pretpostavka o božanstvu postala deo magije koja se takođe izvodila. Liturgijski obredi bi se uklopili u magijske, jer nije bilo ničega što bi ih zaista razlikovalo. Upravo ovo razmatranje sam sledio u razvijanju sopstvenog sistema magije zasnovanog na centralnim liturgijskim praksama modernog veštičarenja, ali sam siguran da nisam sam u ovoj praksi. Međutim, ono čega u to vreme nisam bio svestan je da je ovaj pristup spajanja verske liturgije i magije imao istinski drevni prioritet koji je odjekivao od grčko-rimskog sveta filozofa i njihovih praksi, do monaha i sveštenika koji su praktikovali magiju anđela, do veštica i pagana koji su praktikovali i religiozne zajedno. Ovde se Mudrac i Mag ponovo ujedinjuju u praksi zapadne religije i magije. Dok je katolicizam sebi oduzeo svu ceremonijalnu magiju povezanu sa obredima mise i pratećim praksama, posebno u II Vatikanu, moderni paganizam i veštičarenje su ih obnovili, i u stvari, učinili ih još većim. Magija praktikovana pod maskom religije ima i drugo poreklo, a to je teurgija, metode magije koje su koristili filozofi antike.
https://youtu.be/NF65d49Vqeg?si=ay-Safsa2rhZajp8
Kao veštica starešina i ritualni mag postmodernog doba, vidim sebe i kao mudraca i kao maga, koji otelotvoruje obe perspektive kao jedinstven sistem magijske prakse i religioznog angažovanja sa unutrašnjim i spoljašnjim svetom duha, uma i tela. Vidim ove dve prakse religije i magije u savršenoj ravnoteži jedna sa drugom, i bavim se razvojem magijske prakse koja može da uzdigne operatera do najviših stanja prosvetljenog bića, spajajući takođe magiju i misticizam zajedno. Ako postoji jedinstvena funkcija u modernim paganskim i veštičarskim religijama, onda ova holistička praksa predstavlja i osnovu i zenit naših težnji.
https://fraterbarrabbas.blogspot.com/2024/11/sage-vs-mage-in-ritual-magic.html?m=1
Ritual otvaranja Kula Stražara
Istinita priča o Hermetičkom redu Zlatna zora
Na putevima spoznaje jedino su sigurne godine samoće
Magičarski praktični radovi -pet faza evokacije
Knjiga magijskih čarolija -stranice iz bretonskog grimoara
Sveta magija Abremelin Maga od okultizma do Holivuda
„Kako postati Mag“ ili Ko se sve može nazvati Magom
