Magičar u obredima klasične teurgije i evokacije ima pet faza kako bi uspešno završio svoje magijsko delo.
..Pre svega, pređimo brzo na pet faza klasične evokacije. Ovih pet faza je ispitano u prethodnom članku, ali ja ću kopirati ono što sam tamo napisao, a ceo članak možete pronaći ovde.
„Klasična teurgija i evokacija imaju pet osnovnih koraka koje magičar izvodi kako bi uspešno završio magijsko delo. Ovi koraci su smatrani kritičnim za rad i morali su se izvesti u potpunosti i. Ovi koraci su nazvani u njihovoj latinskoj terminologiji, consecratio, invocatio, constrictio, ligatio i licentia. (Videti Goetia of Dr. Rudd, p. 91 – 94)
Consecratio, ili consecratio dei, predstavljao je sve aktivnosti koje je magičar obavljao da bi se pripremio za posao, uključujući svete kupke, ispiranje hrama i oruđa svetom vodom, paljenje tamjana i izvođenje psalama, molitava i orisova kako bi postigao naklonost i blagoslov božanstva, potrebno stanje pre izvođenja dela. Ove aktivnosti bi se izvodile čak i nakon što se magičar zapečatio u magijskom krugu, a mogle bi uključivati pripremu i osvećenje kruga, odeždu, oruđe i područje hrama, kao i paljenje tamjana, recitovanje psalama i uključivanje u završnu napad kontemplativne molitve.
Invocatio su bili zazivi i začaravanja koje je magičar izjavljivao nakon što je bio bezbedno uhvaćen u magični krug, potpuno odvojen i pripremljen za posao. Sve pripreme bile su detaljno obrađene i uspešno obavljene, a sve što je bilo potrebno u ovom trenutku bilo je izvršiti prizivanje duha, anđela ili demona. Magičar bi mogao započeti opštim prizivanjem, poput anđela četiri dela sveta koji vladaju vazduhom. Da bi prizvao demona, magičar bi mogao prvo da prizove jednog od odgovarajućih anđela Ha-Šema, pošto se verovalo da su oni vladari gotskih demona. Često je bilo od jednog do nekoliko zazivanja, a ako se duh nije pojavio, bilo je još težih zakletvi. Međutim, pretpostavljalo se da će se, ako su pripreme bile ispravne, vremenski period povoljan, a integritet i vera magičara besprekoran, dozvani duh ostvariti u ovom ili onom obliku. Magičar je mogao da koristi svoje talismane i zaštitni lamen kako bi pomogao u dodavanju veće sile prizivanju, ali ako se posle nekog vremena duh nije pojavio, onda je magičar morao da izvede jedan ili više egzorcizama, spaljuje odvratne trave i generalno proteriva sve što je moglo biti pozvano pre nego što se prekine magični krug i napusti radno mesto.
Constrictio je mesto gde je magičar obuzdavao manifestujući duh. Takođe je morao da se uveri da je duh ono što je tvrdio da jeste ili ono što je magičar uopšte pozvao. Ako je demon bio pozvan, onda je magičar morao da ga prisili da zauzme povoljan aspekt i da odustane od delovanja na preteći i zli način. Ograničavanje duha obično se zahtevalo od demona, ali često je magičar morao da proveri i anđeoski entitet, barem kako bi se uverio da ga nije zaveo neki manji duh ili demonski uticaj. Mag je upotrebio svoj poseban prsten, talismane, pentakle i razne reči moći da obuzda duh. Kada se to postiglo, smatralo se da je proces dozivanja stabilan i mag je mogao da pređe na cilj svog rada.
Ligatio je bio čin vezivanja duha, obično zakletvom, rečima moći, pretnjama (ako se radilo o demonu), da izvrši zadatak koji odgovara njegovoj prirodi i da se izvrši u određenom trajanju. Vezivanje duha moglo bi se smatrati vrstom pakta, osim što nije bilo kuid pro kuo – duh je poslušao magičara zbog njegove stečene (iako privremene) svetosti i zbog preuzetog autoriteta koji su mu dali Bog i njegovi anđeli. Ograničenje je izvedeno na manje ozbiljan način sa anđelom (ili nikako), i bilo je izuzetno važno i prilično ozbiljno sa bilo kojim drugim duhom, posebno sa demonom. Da bi upregao duh, magičar je takođe zahtevao da otkrije svoje tajno ime i oznaku (obično kao sigil), koje je magičar zabeležio u svojoj magičnoj knjizi. Sigil koji je magičar koristio za dozivanje duha može se takođe označiti ili napuniti na neki poseban način i kasnije prikupiti da bi se čuvao u magičarovoj knjizi. Napunjeni znak ili posebno ime i oznaka mogli bi se ubuduće koristiti za dozivanje duha bez svih potrebnih zaštita i iskušenja prizivanja, u bilo koje vreme kad mađioničar to poželi. Duh je ograničen da se povinuje magičaru, i vremenom magičar prikuplja druga takva imena i oznake, a njegova radna sveska postaje riznica poslušnih duhovnih slugu, spremnih da izvršavaju voljumagicar kad god je to potrebno – barem za vreme perioda navedenog u vezivanju. U nekim situacijama magičar može trajno vezati duh za svoju volju, pretvarajući njegovu konačnu smrt u događaj trenutnog odvezivanja svih duhova koji se nalaze u knjizi. Zaista legendaran i katastrofalan događaj! Magičar bi takođe mogao da ograniči duh da boravi u posudi, kao što je zapečaćena lampa ili mesingani bokal, da bude na raspolaganju kad god mu se naredi da se pojavi.
Licentia je bila dozvola za odlazak koju je magičar dao duhu nakon što je pravilno vezan. Magičaru je bilo važno da shvati da se prema duhu treba odnositi s određenim poštovanjem i da stoga neće izvršiti nikakvu vrstu proterivanja ako je vezivanje tog duha uspešno. Ideja je bila da se uslovno dopusti duhu da se vrati u svoje prirodno prebivalište, da tamo čeka buduće pozive i voljna pojavljivanja. Dozvola za odlazak bila je, dakle, sasvim drugačija od vršenja proterivanja ili egzorcizma, koji bi se izvodio samo ako magicar ili ne uspe da manifestuje duh ili ne uspe da ga ograniči. Jednom kada je duh pravilno i potpuno odstupio putem dozvole, magičar bi mogao izvršiti progonstva i egzorcizme kako bi se osiguralo da ništa drugo ne vreba izvan magičnog kruga. “
https://fraterbarrabbas.blogspot.com/search/label/exorcism
Okultni pogled u svet duhova – zašto je magija tako moćna-prvi deo
Knjiga magijskih čarolija -stranice iz bretonskog grimoara
