Bilo je to jedne zime kada smo ostali bez drva, a u kući smo imali tada dva teško bolesna starca. Bili su to dani bolesti , dani teške depresije, ali i požrtvovanja i ljubavi prema bližnjima koje je bolest satirala. Borba da se očuva razum i da se preživi bila je neprestana. Ljudi su samo prolazili kroz moj život. Ljudi su bili kao senke. Gotovo neživi, ili su nežive bile moje oči, pa drugačije nisam ni mogao da vidim sve te ljude koji cokću, ogovaraju i raduju se tuđoj nesreći. Govorio sam tada sebi da mi pored furioznih demona treba još neko. Demoni su uvek tu u najtežim situacijama. Njihovo prisustvo nekako učini da se očaj prelije u prezir, što je u svakom slučaju bolje od tuge. Bolje je besneti nego tugovati. Iz besa se lako izrodi inat, a čovek je iz inata spreman da nastavi da se bori, da se rve sa životom i kaže Bogu -“ Ajde baš da vidim da li ćeš uspeti da me slomiš.“ Inat je čudo. Međutim, trebao mi je još neko, neko nov, a da nije ni demon a ni čovek, neko ko bi sa mnom izlazio u grad, sedeo u parku, šetao kroz šumu, a da ni ja ni on ne pravimo neku štetu . Ljudi me nisu zanimali. Nije prošlo puno vremena od te moje želje, a u mislima je sve češće odzvanjalo ime Kiprijan.
Pretraživao sam malo po internetu i pronađoh „Žitije svetog Kiprijana i Justine“. Kiprijan beše veliki crni mag pre obraćenja u hrišćanstvo, a Justina njegova duhovna saputnica i sapatnica. Znao sam- eto demoni mi šalju nekog njima dragog sveca. Ima i toga, valjda zato što su „putevi Gospodnji čudni“ i „bezbroj je stanova u domu Oca moga“. Prođe nekoliko dana i pred kapijom se pojavi čovek sa prikolicom drva. Zima je bila jaka. Smetovi. Ali, eto. Dođoše nekako ta drva. Dok smo ih istovarali u priči drvoseča pomenu da je skoro dobio ćerku i da mu se ćerka zove Justina.
Znao sam da je ovo bila Kiprijanova intervencija. Od tada je počeo da me prati. Nedugo posle toga dođe mi u posetu jedan prijatelj. On je bio monah-odmetnik, lutao je po manastirima Evrope. Rekao mi je da ima nešto za mene. Iz kutije je izvadio malu ikonu svetog Kiprijana, iako nije znao ništa o mojoj vezi sa njim. Stavio sam je u džep od košulje, blizu srca, gde je inače mesto prijateljima. Pre toga sam tražio ikonu, ali je ni u jednoj ovdašnjoj crkvi i manastiru nisam našao. Postoji samo neka molitva protiv crne magije koja se prodaje u hramovima, ali kako mi je Kiprijan rekao ta molitva nije delotvorna, jer je na prodaju.Sam čin poklanjanja sa sobom nosi i saosećanje koje potištenom čoveku daje osećaj da nije sam u svojoj borbi, što mu daje i snagu. Sva moć je u srcu i samo je treba probuditi, a to je često tako jednostavno. Danas mnoge stvari imaju cenu, a ne bi trebale, jer za prodaju nisu predodređene. Molitve nisu na prodaju. Mi nismo trgovci niti majstori koji prave nekakve proizvode. Mi smo svetitelji i zna da nas uvredi to što nas koriste zarad sticanja materijalne koristi, pa mi da se toga nismo odrekli za života ne bi ni postali sveti. Zato mene ljuti kada moje molitve prodaju ili ih čitaju za novac i ja takvima ne pomažem. Sve mi je to rekao Kiprijan dok sam sedeo u jednom kafiću,držao njegovu ikonu ispred sebe, pio pivo i pušio cigare. Njemu ne smeta duvan, a kao i svakom prijatelju i njemu sam naručio piće. Bila je to rakija od dunje.“Šta će ti ljudi“,govorio je ,“I najniža duhovna bića predstavljaju elitu za sve ljude koji sede ovde gde smo ti i ja sada. Ti si sam sebi utuvio u glavu kako ti treba nekakvo društvo, a pogledaj samo te pijavice, njima nema spasa jer samo misle na novac, a praznina u njima je sve veća i čini da oni budu sve nemirniji i alaviji. Oni su invalidi koji se nezajažljivo hrane tuđom energijom. Bilo da izigravaju žrtvu ili se nadimaju nad čovekom. To je proizvod praznine. Ti si okružen takvim ljudima i moraš da napraviš ulje koje će te od njih zaštiti.“-„Kako da ga napravim?“ – „Napravićeš ga ujutru, kada se probudiš.“ Kada sam ustao iz kreveta odmah sam krenuo u potragu za morskim kamenjem. Nisam imao pojma zašto tražim to kamenje, mada nisam ni zaboravio Kiprijanove reči u vezi ulja. Bilo je to kamenje koje sam pre desetak godina pronašao u brazdi jedne njive, kada sam išao u šumu na obližnjem uzvišenju da gledam jastrebove. Jastrebova je puno bilo na tom mestu. Leteli su nisko, a i često sam mogao da ih vidim na obližnjem drveću gde su stajali gorostasno. Moje prisustvo im nije smetalo, iako je to bila njihova teritorija. Imao sam običaj da legnem na livadu i satima posmatram kružni let jastrebova. Taj vid meditacije mi je pomogao da steknem sposobnost letenja u snovima,posle kojih bi se budio ozaren neopisivom srećom. Bile su to neke moje male zanimacije. Kamenje koje sam pronašao u brazdi bilo je morskog porekla. Potvrda za to su neobične i one obične školjkice, koje su nalik fosilima bile utisnute u kamenju. Nakon pretrage po kutijama, na tavanu, uspeo sam da pronađem tri kamena. Postavio sam ih na sto, u obliku trougla. Znao sam da moje akcije vodi Kiprijan i prepustio sam se. U sredinu sam postavio grančicu glogovog trnja, Kiprijanovu ikonu i šolju maslinovog ulja. Upalio sam tamjan i okadio sve to. Nisam izgovarao nikakve molitve. Od glogovih grančica sam napravio mali bodljikavi krst ,koji sam nekako uspeo da ubacim u pljosnatu flašicu u koju sam posle sipao ulje. Ulje sam koristio povremeno. Nanosio sam ga iza ušiju. Razne „pijavice“ su prestale da mi dolaze u kuću. Uopšte, mogu reći da sam zaista dugo bio sačuvan od prisustva ljudi. Gde god bi seo ljudi bi to mesto napuštali. – „Zar je moguće da su svi toliko loši?“ – „Njihovi izbori su ih dotle doveli“,reče Kiprijan, „Oni jesu loši i njima je loše. Nikada neće biti svesni toga jer su slepi. Slepilo ih čeka u večnosti. „Tog leta ja i Kiprijan smo se ludo provodili. Mnogo toga sam od njega naučio, ali to mora da ostane tajna. Njegovu ikonicu više ne nosim sa sobom. Ona stoji uz ikonu krsne slave na zidu, u dnevnoj sobi. Odomaćio se Kiprijan i voli da se igra sa mojim crnim mačkom koji bar jednom dnevno mjauče, umiljava se i šapama dodiruje ikonicu svetog Kiprijana.
….“Било да су те магије и враџбине на небу, било на земљи, било у мору, или на било ком другом месту и пољу,
да се одмах, овога часа, разреше и укину на слугама Божијим (… име), и на свим домовима њиховим, и да се ослободе слуге Божије (… име) и цели домови њихови од сваког злог дејства магије, или злих очију, или зависти, или гатања, или злог језика , или враџбине, или проклетства, или анатеме , или клетве и сваке хуле или силе њене. Нека слуге Божије (… име) одмах напусти сваки утицај нечастивог, призивањем свесветог Имена Твог, Оца и Јединородног Сина и Благог и Животворног Духа. Молитвом мене смиреног благочестивог слуге Твог Кипријана, нека демони оду, побегну и нека се разреше лукавства њихова, и сав народ и сва творевина да се разреши сваке свезе и демона и слуге Божије (… име), са свим домовима својим и стварима њиховим, и да буду слободни и избављени од сваке слабости и дејства нечастивог и сваког демона и противничке силе, молимо ти се, да се разреше и да лукава дела нестану призивањем Свесветог Духа Бога Саваота. Било да су слуге Божије (… име), на небу свезане или спутане, да се разреше; било да се враџбина на земљи
налази, било у надвратници, да се разреше; било у прагу, или на коњској кожи , или у гвожђу, или у камену, или закуцана на дрвету, да се разреше и као дим да ишчезну; било запис мастилом, или крвљу људском, животињском, птичијом или рибљом, или оловом, или цинобером, или лимуновим соком, или нечим другим исписан и остављен на неком месту у земљи, па су их слуге Божије (… име) ископале на своју штету, у овом часу нека се разреше и укину и искорене дела враџбине са места и обиталишта где се молитва ова моја чита и врши ово мољење; било да су у дворишту куће ове враџбине закопане или су по њему расуте, или су на неком металу направљени чворови, да се разреше; било да су провучене кроз кости, или су у море, или бунар, или у гроб бачене, да се разреше; било да је ноктима људским животињским, било птица живих и угинулих, или са земљом од умрлих начињен напитак, нека се разреше; ако су под плочу стављене или под тарабу, или ексером закуцане, или иглом прободене да се разреше овога часа; било сребром или златом…“
