Naši preci su azijskog porekla i došli su u Evropu pre više od hiljada godina tako da naš folklor sadrži i istočne i zapadne elemente. Predstave o vešticama su u jednu ruku identične sa dobro poznatim zapadnoevropskim strereotipovima, koji sa postali opšti stav nakon ludila lova na veštice 17. i 18. veka. Sa drage strane mogu se naći tragovi azijskog tipa koji nas vode do žena šamana i kasnije, a vreme hrišćanstva, do tajnih praktičara koji sa očuvali drevna religija, što se vidi iz dokumenata o suđenja vešticama i iz naših narodnih piča. Mađarske veštice sa uobičajeno radile same ili sa svojim šegrtom, no verovanjeje da su formirale kovene i letele na jedno brdo a Budimpešti, radi proslave sabata, je takodje rasprostranjeno. To brdo zvano Gellerthegy je u prošlosti bilo sveto mesto Kelta. Prakse i metodi mađarskih veštica se razlikuju, istini za volja neznatno, od praksi i metoda zapadnih veštica. Pored izvođenja bele i crne magije, bacanja čini za ljude iz okruga (i naravno provođenja sa naočitim đavolima) verovalo se da pretvaraju ljude u konje i jašu ih noću. Takođe, postojalo je opšte mišljenje da sa veštice odgovorne za loše vreme, naročito za vihor u čijem su se centra mogle videti kako jašu na metlama. Umeće su učile od starijih veštica, često unutar njhove vlastite porodice, no mnogi ljudi misle da je nekoga moglo „zakačiti“ veštičarstvo poput neke vrste zarazne bolesti. Dovoljno je bilo dodirnati umiruću vešticu. Postoje priče o drevnim vešticama koje nisu mogle da umru dok nekome ne predaju svoje umeće, bilo držeći ih za ruke, bilo dajući im metlu i potom je bacivši u vatru. Babica – ili baba – ovde ima reputacija nekoga ko posedaje natprirodne moći. Ne računajući njihovo medicinsko umeće verovatno je razlog za takvo verovanje bila njihova povezanost sa Boginjom koja daje život. Iako stari ljudi po selima čak i danas pamte neke mudre žene izgleda da su one iščezle u ovom veku. Međutim strah od njih sporije iščezava. Na primer, šezdesetih godina su neki selj neki seljaci pokušali da spale takozvanu vešticu, no ona je na sreća uspela da pobegne.

Prvobitni šaman, zvani taltos, je takođe preživeo u našem folklora. Tradicionalno je on, ili ona, imao sedmoro dece i prst viška, ili je pak rođen sa zubima. Taltos je radio za dobrobit zajednice, na primer borio se protiv zlih duhova koji su uzimali oblik vatrenog točka ili bika. U našim pričama on je heroj koji se penje uz Drvo sveta, isto ono koje Germani zovu Yggdrasil i spašava princezu koja je oteo zmaj. Jasno je da su te pnće primer šamanske inicijacije. Zapadni tip čarobnjaka ovde je zvan „Garaboncias, što je verovatno dobijeno od reči nigromantia (crno umeće). Ti čarobnjaci sn učili svoje magijsko umeće u školi. Ta crna škola je bila smeštena a jednoj pećini u Salamanki u Španiji Broj šegrta je uvek bio trinaest od kojih je jedan na kraju morao da umre. Svaki član je dobijao svoj vlastiti grimoar i počinjao usamljeno da luta i da se bavi misterijama. Danas je najopskurniji mag regos koji je u prošlosti bio ekviralentan bardu.

 

Fejsbuk Komentari

OSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo vas unesite vaše ime ovde