Smisao paganizma je povezati se sa prirodom. To je ono što će danas mnogi reći kada ih pitaju šta je smisao paganizma. Ali da li je to tako? U poslednje vreme primetna je tendencija mnogih mlađih osoba da negiraju svaki ritualni oblik paganizma i da smatraju da je paganizam odnos prema prirodi i odlazak u istu gde se, valjda, samo šeta kroz šumu i grli drveće. Sa druge strane, i moderni pagani, koji su često ritualisti, misle da je paganizam povezan sa jedinstvom sa prirodom. Po onome što znamo o starom evropskom paganizmu, vidi se da on nije bio toliko zasnovan na „jedinstvu sa prirodom“, već na ritualima koji su imali za cilj da prirodu „umilostive“ i da spreče neke prirodne nepogode, sa jedne strane, a sa druge da obezbede da ta priroda pomogne da, recimo, bude bogatija letina. Tako da nije bio naglasak na nekom „kosmičkom jedinstvu“ sa prirodom, već na ljudskim potrebama da priroda bude kooperativna kako bi ljudi od toga imali koristi. U tu svrhu su poštovani poljoprivredni ciklusi, ne da bi se ljudi sjedinili sa prirodom, već da bi se priroda umilostivila i da ne bi, recimo, bilo suše, već da bi bilo onoliko kiše koliko je potrebno.
Priroda je bila okrutna i paganizam je bio pragmatična religija, nekad blaga, nekad surova, kao i prirodni uslovi koji su odredili da se paganizam razvije u onaj oblik u koji se bio razvio. Veštice teško da su bile centralni deo tog i takvog paganizma i poreklo veštičijeg kulta je verovatno izgubljeno negde u maglama vremena koje prethodi pisanoj istoriji. Moja je pretpostavka da je to htonski šamanistički kult, koji veze nije imao sa zvaničnim plemenskim religijama, nego je bio prisutan u raznim kulturama, uvek negde na margini sela – što je mesto gde tradicionalno živi veštica – ili negde u divljini. U selu je praktikovan paganizam, koji je bio nešto što je bilo dozvoljeno i prepoznato. To je dnevna religija koja je bila socijalno prihvatljiva. Na granici sela, kao na granici dana i noći, ili izvan sela, u prostoru koji je izvan zone sigurnosti i predstavlja noć, živela je veštica koja je radila sa silama koje su nepoznate i neretko i nedozvoljene, ali imala je moć da rešava probleme seljana koju nije imao sveštenik iz sela. Zato, svaka ideja da su veštice bile opšteprihvaćeni paganizam drevne Evrope jeste neutemeljena u realnosti.
Religije su bile veoma praktične. Paganizam je imao smisla kao religija koja se bavila praktičnim potrebama ljudi, što znači da su Bogovi tim ljudima bili bitni u onoj meri koliko su ljudima omogućavali da dobro žive. Slično je bilo i u judaizmu, gde se od Mesije očekivalo, kada se pojavi, da donese svom narodu blagostanje. A to nije bio neki onostrani berićet, nego dobar rod sa njive, kao i puno stoke, robova i zlata.
Religija je nešto što definišu potrebe ljudi. Nije svaki paganizam bio isti i tu je postojalo jako puno varijacija, kako u vremenu tako i u odnosu na lokalitet gde se izvodi. U drevno vreme nisu svi gledali isto na ono što drugi rade, bilo je tu i podsmeha i neslaganja. Ali to je sve bio paganizam. Danas živimo u jedno vreme koje je materijalističko i u kojem se čovek oseća lagodno i zaštićeno. Danas nije potrebno da se obraćamo duhovima da rastera gradonosne oblake i zaštiti nam letinu – za to se brine protivgradna zaštita sa svojim raketama. Dakle, današnje potrebe ljudi su drugačije. Gradovi su prezagadjeni i vidimo da je u ekspanziji interes za inicijativu za povratak prirodi, za eko sela, organsku proizvodnju i zdrav život. Moderni paganizam u kojem osoba teži da se što više približi prirodi je isto tako legitiman kao i neki drugi koji bi bio u tradicionalnijem smislu autentičniji. Ljudi danas imaju svoje potrebe i svoje viđenje drevnog paganizma, tako da je sasvim u redu da svi ti pogledi zajedno postoje jedni pored drugih i da imamo različite tipove pagana. A ključna reč je tolerancija i sposobnost za saradnju, kako bi zajedno uspešno živeli jedni protiv drugih.
Handfasting ceremonija – Sve što ste želeli da znate o Paganskim venčanjima
Naslovna fotografija sa sajta
