Prema jednoj ezoterijskoj tradiciji, nakon što su devet godina iskopavali temelje Solomonovog hrama, vitezovi templari napustili su Bliski istok sa pet „kovčega“ koji su bili puni blaga koje su prikupili u Svetoj zemlji. Ovi slučajevi su na kraju deponovani u Kilvinning -u, matičnoj loži škotskog masonstva, pre nego što su transportovani u dvorac Roslin, drevni dom Sinclair Baroa iz Roslina, gde su čuvani do izbijanja požara u zgradi.
Kovčezi su zatim brzo uklonjeni iz dvorca, a vrlo brzo nakon toga zvanično je počela izgradnja Rosslin kapele. Stoga se čini da je kapela možda sagrađena posebno za držanje pet kovčega. Ova teorija je navodno potvrđena devedesetih godina prošlog veka od strane Andrev Sinclair, koji je izvršio skeniranje tla u Rosslinu i otkrio pet pravougaonih predmeta ili kutija u kripti ispod kapele. Sinclairovo otkriće podstaklo je spekulacije o tome šta bi moglo biti u predmetima, uključujući predstave o artefaktima povezanim sa Solomonovim hramom ili Herodovim hramom, i verovatno nekim drevnim svicima. Pretpostavljalo se da su neke od zamišljenih artefakata u slučajevima otkrili vitezovi putem tragova koje su pronašli proučavajući nejasne esenske tekstove, teoriju koja je nedavno potvrđena otkrićem Bakarnog svitka, jednog od svitaka s Mrtvog mora. Tragovi pronađeni u Bakarnom svitku naveli su arheologe da isprazne jame u neposrednoj blizini templarskih simbola i oružja, čime su navodno otkrili da su vitezovi nadgledali tajna iskopavanja, a zatim pobegli s blagom koje su pronašli.
Hipotetički svitci koji mogu postojati u pet slučajeva teoretski su uključivali i genealoške podatke o porodici koju su stvorili Isus i Marija Magdalena, ili, tvrde autori Christopher Knight i Robert Lomas u Hiramovom ključu, je verovatno i esenske informacije o poreklu masonerije. Ali za sada se sve to može reći za svitke je izvesno da jedan od njih sadrži dijagram sa simbolima koji podsećaju na misterioznu johanovsku jeres, gnostički sistem verovanja u koji su templari možda bili inicirani u Svetoj zemlji. Ovaj dijagram je kopirao Lambert de St. Omer, penzionisani učitelj, kada su vitezovi templari prolazili kroz Flandriju dok su se kretali severnom Evropom. Ovaj dijagram, koji danas nosi naziv Nebeski Jerusalim i visi na zidu u okviru muzeja u Gentu u Belgiji, karta je Novog Jerusalima opisana u Knjizi Otkrivenja. Johanska jeretička mudrost evidentna je na dijagramu kroz identifikaciju Mesije – figure za koju je prorečeno da će osnovati sveti grad budućnosti – kao da nije Isus, već Jovan Krstitelj. Takva oznaka je u skladu sa drevnom johanitskom jeresi, koja je tvrdila da je Jovan bio i Mesija i osnivač gnostičkog johanovskog puta koji vodi do intuitivne vizije nebeskog Jerusalima. Prema ovoj jeretičkoj tradiciji, postojala su dva Mesije ili Izabranici, sa Jovanom, sveštenikom Mesijom, jednom prečkom iznad Isusa, inkarniranim kraljem Mesijom. Ako je johanska jeres zaista ključ za razumevanje templarskog svitka sada u Belgiji, mora se dozvoliti da su vitezovi bili johanovci i da su prigrabili veće poštovanje prema Jovanu Krstitelju nego Isusu. Štaviše, ako su bili Johaniti, onda su praktikovali gnostički put koji se sastojao od jeretičkih obreda koji su kulminirali unutrašnjim otkrivenjem o prirodi univerzuma i cilju ljudskog postojanja. Istina ovog pojma bi objasnila zašto je pet slučajeva sa njihovim johanovskim svicima završilo u kapeli Rosslin. Graditelj kapele u Sinclairu smatrao se za čuvara gnostičke mudrosti templara. Grof Villiam Sinclair bio je veliki majstor mason razvijajućeg škotskog obreda, reda koji je poticao direktno od templara koji su pobegli iz Francuske, a kasnije su se nastanili u Škotskoj. Prema Niven Sinclair, savremenom patrijarhu klana Sinclair, umesto da rizikuje smrt razotkrivajući gnostičke tajne koje poseduje, grof Vilijam ih je ugradio u svoje kameno zdanje. Možda je u to vreme znao da su tajne koje je skrivao za potomstvo – tajne koje bi dokazale da su templari johanski gnostičari i jeretici – zaista najveća grana templara.
Neverica pape Klementa V
Prema konvencionalnoj istoriji, prvi nagoveštaj koji je Vatikan imao u pogledu gnostičkih i johanskih sklonosti templara isplivao je na površinu tokom viteških izjava zbog navoda o jeresi 1307. Zatim je 1308. godine papa Klement V rasformirao nemilosrdnu inkviziciju mogao je privatno da intervjuiše sam vitezove templare. U pitanju je bio njegov privatni telohranitelj vitezova, koji je od vremena pape Honorija II i Sabora u Troaju 1128. bio lična milicija Svete stolice. Vitezovi su bili optuženi za niz jeretičkih prestupa, od kojih je svaki mogao biti dovoljan razlog da ih baci pravo u svete vatre inkvizicije, ali pošto su mnoga priznanja vitezova izvučena pod ekstremnim mučenjem, njihov kredibilitet je bio bio ozbiljno kompromitovan. Stoga, budući da ni sam nije u potpunosti verovao u osuđujuće optužbe protiv svojih voljenih templara, Klement V je s pouzdanjem zatražio da se 72 viteza prevezu iz Pariza u njegovu vilu u Poitiersu na jugu Francuske, gde je bio siguran da će se odreći svojih prethodnih svedočenja. Zamislite njegovo iznenađenje kada su, nakon što su osigurali vitezove da su sigurni u njegovoj kući, bez obzira na to koliko osuđujuća bila njihova priznanja, templari odbili da diskredituju priznanja koja su im prethodno izvukli u mračnim i vlažnim mučilištima u Parizu. Papa Klement, koji je u suštini bio pijun koga je postavio kralj Filip, mogao je samo da se počeše po glavi u neverici i žali što su se njegovi vitezovi nekako udaljili od pravog i uskog. Na svoje zaprepaštenje, on je konačno otkrio da su sve podle optužbe protiv templara, kao što su međusobno ljubljenje u zadnjicu, mokrenje po krstu i odricanje od Isusa kao svog Spasitelja u korist sede, mumificirane glave, zaista bile istinite. Papa je konačno bio primoran da prihvati činjenicu da je izgubio vitezove. Kasnije, u tišini svojih odaja, izbezumljeni Papa se sigurno zapitao da li su templari zaista bili hrišćanska vojska Crkve.
Šta je Vatikan zaista znao
Od vremena templarske privatne audijencije sa Klementom V, formirano je mnoštvo dokaza koji dokazuju da, iako je papa Klement bio slep za jeretičke aktivnosti vitezova, drugi upućeni crkveni službenici u Vatikanu zaista su znali za njihove jeretičke sklonosti. Na primer, prema svedočenju koje je tokom tragova templara dao jedan otac Antonio Sicci, nekim od viteških gnostičkih aktivnosti svedočili su vatikanski špijuni u Palestini mnogo pre 1307. Takođe je tokom suđenja templarima postalo jasno da su i Vatikan i kralj Filip Francuski imali svoje špijune koji su nadzirali aktivnosti vitezova u Evropi pre 1307. jer su neki od njih kasnije izabrani za svedoke optužbe. Zbog dokaza koje su otkrili ovi rani špijuni, mesecima pre masovnog hapšenja templara, kralj Filip je znao tačno na koje jeretičke aktivnosti treba da uputi svojih 12 posebno odabranih špijuna da traže kada ih je infiltrirao u određene templarske priče. Monarh je takođe mogao znati šta jeresi treba tražiti proučavajući informacije sadržane u tajnom templarskom dokumentu. Ovaj dokument, naslovljen Vatreno krštenje braće-konzulata, koji su istoričari templara često nazivali „Tajno pravilo templara“, kasnije je 1780. u vatikanskoj biblioteci otkrio jedan danski biskup. Rečeno je da ga je 1240. godine pre Hrista napisao francuski templarski majstor po imenu Roncelinus, izgleda da daje zeleno svetlo za sve jeretičke prestupe za koje su vitezovi bili optuženi u 14. veku. Dozvola za uživanje u svim vrstama templarske jeresi može se pronaći u ovom dokumentu, uključujući oskrnavljenje Krsta, poricanje Hrista kao Spasitelja, seksualnu vezu i obožavanje idoličke glave poznate kao Bafomet. U dokumentu čak postoji odlomak koji vitezovima daje dozvolu da iniciraju druge gnostike u svoj red, uključujući katare, bogumile, pa čak i ubice. Da je vatreno krštenje konzulata braće zaista bilo u opticaju početkom 1240. godine, bio bi lak zadatak za crkvu ili kraljevskog špijuna da nabave kopiju za svoje poslodavce.
Vitezovi svetog Jovana
Značajniji dokazi koji potkrepljuju ideju da je Vatikan bio svestan templarske jeretičke johanske pripadnosti došli su sredinom 1800 -ih, kada je papa Pio IKS dao svoju čuvenu „Raspodelu Pio Nona protiv slobodnih zidara“. U stvari, ovo obraćanje implicira da je Vatikan možda sve vreme znao za jeretički odnos templara i johanite.
U vreme svog značajnog obraćanja Papa je bio pod velikim pritiskom da se zauzme protiv ustanka brojnih jeretičkih gnostičkih sekti koje su se formirale u Francuskoj, od kojih je jedna bila johanska crkva primitivnih hrišćana. Ova sekta je tvrdila da je direktni potomak ranih vitezova templara, a šef sekte, Bernard Fabre-Palaprat, tvrdio je da je veliki majstor templara u skladu i sa Hughes de Paien i sa Jovanom apostolom. Naknadno ocrnjivanje sekte pape Pija tokom njegovog obraćanja pokazalo je da je Crkva navodno stotinama godina znala za intimnu templarsko-johansku udrugu:
Johanovci su Svetom Jovanu [Krstitelju] pripisali temelj svoje Tajne crkve, a veliki ntifikti su preuzeli titulu Hristos, Pomazani ili Posvećeni i tvrdili da su nasledili jedan drugog od Svetog Jovana neprekidnim nasledstvom pontifikalne moći. On, koji je u periodu osnivanja Reda hrama, tvrdio da ima zamišljene prerogative, nazvan je TEOKLET; poznavao je HUGUES DE PAIENS, instalirao ga je u Tajne i nade njegove lažne crkve, zaveo ga pojmovima Suverenog sveštenstva i Vrhovne kraljevske porodice, i na kraju ga odredio za svog naslednika. “
Obraćanje pape Pija ubrzo su potvrdili i neki veoma cenjeni ezoterični istoričari 19. veka. U Otkrivenoj Izidi, gospođa Blavatski je otkrila: „Oni (vitezovi templari) su isprva bili pravi vitezovi Jovana Krstitelja, koji su plakali u pustinji i živeli od divljeg meda i skakavaca“, dok je njen savremenik, samozvani potomak templara i kabalista , Elifas Levi, volontirao u Istoriji magije:
„Templari su imali dve doktrine; jedan je bio skriven i rezervisan za vođe, budući da je bio iz johanizma; drugi je bio javan, jer je bio rimokatolička doktrina … Samo su poglavari znali cilj Reda; potčinjeni su sledili bez nepoverenja. “
Tako je Levi potvrdio pripadnost templara gnostičkim johanitima, ali je otišao korak dalje ukazujući da su uglavnom veliki majstori i poglavari reda bili svesni viteških jeretičkih aktivnosti. Ovaj pojam potkrepljen je transkriptima koje je sačinilo Papinsko veće tokom templarskih staza i koji pokazuju da su, kada su vitezovi ispitivani o jednom od njihovih najvažnijih johanitskih obreda, o obožavanju idoličke glave zvane Bafomet, samo poglavari Reda znali nešto o tome. Domaćin poglavara bio je u to vreme Hughes de Peraud, drugi po komandi pod velikim majstorom templara Jackues de Molai, koji je tajno nosio glavu od jedne do druge naredbe kad god je inicijacija ili ceremonija zahtevala njeno prisustvo.
Šta je bio Bafomet?
Ko ili šta je bio Bafomet i kako je povezao templare sa Johanitima? Savremeni Johaniti, koji su se sredinom 19. veka odvojili od mainstream templarizma, tvrde da znaju. Navodno njihova crkva, apostolska johanska crkva, poseduje tajnu mudrost koja potiče direktno od poglavara vitezova templara.
Prema Džejmsu Fosteru, bivšem predstojniku johanske crkve, Bafomet od templara bio je odrubljena glava Jovana Krstitelja, „Mesije“ johanske tradicije. Ovo bi objasnilo izuzetnu svetost koju su templari pripisivali poglavaru i zašto je ona bila u isključivom posedu drugog zapovednika Ordena. Prema templarima na njihovom suđenju, poglavar je imao posebnu moć i mogao je da učini da „drveće procveta i zemlja da se proizvodi“. Legenda kaže da su, kada su templari pronašli Jovanovu glavu tokom pauze Boukoleon u Carigradu tokom četvrtog krstaškog rata, glava je bila korišćena za održavanje cara Istočnog rimskog carstva iz jedanaestog veka živim kroz svakodnevne prolaze pored njegovog tela. Ova moć, poznata kao Sveti Duh na Zapadu i Kundalini na istoku, ista je snaga kojom je Jovan bio tokom svog života u Svetoj zemlji. Ta moć se može probuditi kao normalno uspavana evoluciona energija u podnožju kičme i kulminirati u gnostičkoj svesti.
Templarski poljupci
Poput štovanja Bafometa, mnogi drugi jeretički obredi za koje su templari bili optuženi, poput ljubljenja jednih drugih u usta, kao i raznih drugih delova tela, mogu se shvatiti samo u svetlu uočenog johanita ili gnostika- Udruženje templara. Rečeno je da su templarski poljupci posađeni u podnožje kičme i ispod pupka, u delovima tela koji su povezani sa evolucionom Kundalini moći. Treći inicijacijski poljubac, stavljen na usta, takođe se mogao iskoristiti za buđenje ove unutrašnje moći premeštanjem daha templarskog inicijatora zasićenog Kundalini u novog viteza. Ovu i sličnu praksu poznavali su i posmatrali gnostičke sekte Istoka hiljadama godina. Što se tiče homoseksualnih aktivnosti za koje se tvrdi da su se dogodile između braće templara, to je takođe moglo imati posledice po aktiviranje Kundalini. Tokom narednih vekova koji su sledili templarske staze, određene evropske sekte koje su koristile tantričke i homoseksualne aktivnosti u duhovne svrhe i aktiviranje Kundalini, poput OTO -a, smatrale su da su njihovi seksualni obredi poticali direktno od vitezova templara.
Mark Amaru Pinkham za časopis Atlantis Rising Magazine
Preporučujemo za čitanje
Petak 13 nije samo zlokobni datum-već je 13 i broj vradžbina i magije
Abraxas-vrhovni Bog ili Bog materijalnog sveta-dragulji i mistična reč ABRACADABRA
Karl Jung ,gnostik i mistični sveštenik-okultizam i dubinska psihologija
