Tibetanska praksa Tumo joge

Pošto postoji puno nedoumica oko korena tumo joge, ona je indijska, po poreklu. U Indiji je zaboravljena i izgubljena, ali je sačuvana na Tibetu. Kako se budizam povukao iz Indije, tako je i poneo i sačuvao mnoge elemente indijske mistike. Sama reč Tumo je tibetanska, na sanskritu se ova praksa zove čandali nadi joga. Tumo inače znači i „vatrena žena“ i „unutrašnja vatra“. 

Tumo i kundalini praksa nisu isto, ali ih, izmešu ostalih, spaja indijska Nat tradicija. Postoji istorijsko preplitanje između budističkih sida jogija i nat jogija. Nat jogiji bude šakti koja dizanjem rastvara elemente i sjedinjuje se sa čistom svesnošču, Šivom. Tumo podrazumeva da se rastvaranje elemenata ispoljava kroz naročite vizije koje vode ka iskustvu Jasne Bele Velike Svetlosti. Proces deluje drugačije, pojmovi koji se koriste deluju drugačije, ali postoje i velike sličnosti. Usput, mistična veza je i u tome što se u tantričkoj tradiciji kojoj pripadam kundalini ne diže kroz kičmu, tj Sušumnu, već se aktivira kroz čandal nadi, ali to je već jedna od tajni veštine i zato bih sada tu stao… Tau Zostrijan

 

Šta je lek za bolesnu dušu? Joga, naravno. Ali ovaj put se joga vežba u neobičnim uslovima – na snegu ili u kadi ispunjenoj ledom.

 

Sneg, zimski uragan, na jednoj strani,

a moja laka odeća, na drugoj,

borih se na Beloj gori.

Kako je padao, sneg se na meni topio, pretvarao se u potok.

Burna oluja se razbila o tanki pamučni ogrtač koji je pokrivao vatrenu vrelinu.

Na ovom mestu se može videti borba rvača na život i smrt.

I, pobedivši, otišao sam odatle, u pustinjake,

Pripoved koja pokazuje veliku moćTumoa.

Ovo su reči Milarepe, poznatog tibetanskog majstora budizma Dijamantskog puta, koji je živeo na prelazu iz 11. u 12. vek. „Velika moćTumoa“ o kojoj govori je poznata budistička praksa, poznata i kao Joga unutrašnje vatre. Tumo na tibetanskom doslovno znači „divlja, ljuta“ energija i unutrašnja vatra. Ali toplina u adeptovom telu je samo sporedni efekat. Svrha ove meditacije je iskusiti blaženstvo i prazninu.

 

Mentalna gimnastika

 

Verovatno nije slučajno što je ovaj fragment Milarepine pesme u knjizi Mistici i čudotvorci Tibeta citirala žena neiscrpne unutrašnje energije, Aleksandra Dajvid-Nil. Tokom svog više od 100 godina svog života (1868–1969), ova emancipovana Francuskinja, putnica i spisateljica i operska pevačica posetila je, između ostalog, Indiju, Japan, Kinu i Mongoliju. Međutim, za nju je najvažnije mesto na koje je stigla – verovatno kao prva Evropljanka – bio Tibet. Prerušena u prosjaka, stigla je čak i do Lase, grada strogo čuvanog od stranaca.

Dejvid-Nil je bila toliko uspešna u proučavanju budizma da jsue počastovaličinom lame  tibeanskom udizmu. U pomenutom delu (objavljenom u Francuskoj 1929. godine) opisala je godine koje je provela u tibetanskim manastirima od 1911–1924. Živopisno, ali bez žara preobraćenika, pisala je i o religiji i kulturi Tibeta, kao i o zagonetnim moćima mistika. U poglavlju „Mentalni sportovi” ona opisuje, između ostalog, Tumo meditaciju. Uz to navodi njegove različite oblike: popularni Tumo, koji nastaje spontano tokom „izuzetnih stanja oduševljenja i postepeno obavija mistika u meki, topli ogrtač bogova“; tajanstveni Tumo, koji pustinjaku olakšava život u planinskim snegovima; ali i mistični tummo, koji omogućava meditatoru da oseti „blaženstvo raja“.

Aleksandra je bukvalno doživela Tumo na sopstvenoj koži, zahvaljujući savetu visokopoštovanog lame. „Rekao mi je da odem na osamljeno mesto, da se okupam u ledenom potoku i da provedem noć meditirajući, a da ne trljam telo i ne oblačim se“, priseća se autor. Kasnije nije krila ponos što nije ni kinula nakon iskustva.

Golotinja ili tanak pamučni ogrtač je samo jedan od zahteva Tumo prakse. Lokacija je takođe važna – mora biti na otvorenom, dalje od nastambina. Osim toga, pre vežbanja se mora postiti – znači bez doručka ili toplih napitaka! Početnici mogu sedeti na slamnatoj prostirci, a napredni praktičari mogu sedeti direktno na snegu ili ledu. Meditacija počinje vežbama disanja. Jogiji veruju da ritmični izdisaji pomažu da se oslobodimo ponosa, besa, mržnje, požude, lenjosti i gluposti. Zauzvrat, duboki udisaji nas mogu ispuniti duhom Bude, blagoslovom svetaca, pet mudrosti i svim onim što je uzvišeno i dobro.

 

I sada smo stigli do vizuelizacije. Prema Aleksandri, praktikant „zamišlja da se na njegovom telu nalazi zlatni lotosov cvet, na nivou pupka“. Unutar ovog sjajnog lotosa sija tibetanski slog RAM (neki tibetanski mistici veruju da, kada se pravilno izgovori, ovaj slog može da zapali vatru), iznad kojeg se nalazi drugi slog.  Iz ovog drugog sloga izlazi boginja Dorđe Naljorma, sa kojom se meditant poistovećuje. Dok se vizualizuje svako slovo, disanje postaje sporo i duboko. Za jogije, udisanje je kao vetar koji pali vatru u čoveku. „Učenik svojim mislima neprestano prati vatru koja se penje prema gore duž vene zvane uma koja prolazi kroz centar tela“, objašnjava autorka knjige.

Postoji još mnogo takvih simboličnih arterija, preko kojih meditant distribuira duhovnu energiju po svom telu. Uma se može zamisliti kao sve širi kanal, ispunjen vatrom, koji toliko raste da na kraju zahvati ceo svet. Jogi tada ima utisak da sedi „usred užarenih talasa okeana vatre“. Postepeno, međutim, sve ove vizije padaju u obrnutom smeru. Vatra slabi i uma se skuplja na širinu dlake. Um uranja u prazninu; nema više nikakve podele na subjekt i objekat. Sva požuda je izgorela. Meditiralac može takođe da vizualizuje sunce u obe ruke, na tabanima i ispod pupka. Trljanje ruku ili stopala ispuniće celo telo vatrom.

Ništa za hvalisanje

Mistična toplota proizvodi i fizičku toplotu. Zahvaljujući tome, monasi su mogli da žive u planinskim pećinama, usred snega i leda, obučeni samo u tanku haljinu (ili čak i goli). Dejvid-Nil opisuje testove koje su tumo adepti morali proći. U hladnoj noći obasjane mesečinom, odlazili bi sa svojim učiteljem na reku ili jezero. Tamo bi, ako bi se jezero zaledilo, otvorili rupu u ledu. Zatim bi sedeli na obali i umotali se u tkanine natopljene ledenom vodom. Zadatak učenika je bio da osuši materijal tumo meditacijom – ne samo jednom, već više puta, do zore. Na ovaj način najbolji učenici bi osušili mokri materijal 40 puta. Drugi test je bio da sednu u sneg i da ga otope toplotom sopstvenog tela. Naravno, što je veći opseg topljenja, to je viši nivo napredovanja učenika. Iako Aleksandra završava svoje poglavlje skromnim priznanjem sopstvenih „izvanrednih rezultata“ u umetnosti tumo, ona takođe piše da se pravi majstori nikada ne hvale svojim moćima. To nije cilj duhovnog razvoja; to je samo sporedni efekat praćenja Dijamantskog puta.

Jednom je Buda sreo mršavog jogija koji je 25 godina živeo sam u šumi. Kada ga je upitao kakvu moć je time postigao, pustinjak je zadovoljno odgovorio: „Mogu da pređem reku hodajući po vodi. Na šta je Buda saosećajno odgovorio: „Zar ste zaista potrošili toliko vremena na takve gluposti? Na kraju krajeva, skeledžija bi vas prevezao na drugu stranu za malu naknadu.“

Tumo pod lupom

Tumo tehnika i funkcionisanje mozga tokom meditacije konačno su postali predmet naučnih istraživanja. Jogu unutrašnje vatre prvi put je detaljnije razmotrio Herbert Benson sa Harvardske medicinske škole. Godine 1981, u Daramsali, u severnoj Indiji, ispitao je tri monaha koji su već praktikovali tumo meditaciju više od šest godina. Jogiji su živeli 10 godina u negrejanim kamenim kolibama na 1800 do 2800 metara nadmorske visine. Tokom Bensonovog eksperimenta, budisti su meditirali skoro sat vremena. Bili su u prostoriji u kojoj je temperatura bila samo 5°C. Na ramena su im stavljeni mokri čaršavi. Sušili su ih tri puta. Senzori pričvršćeni za tela pustinjaka pokazali su da mogu da podignu temperaturu svojih prstiju na rukama i nogama za 8,3°C. Benson je zaključio da se radi o vazodilatacionom efektu, iako to nije potvrdio svojim istraživanjem. Odbačena je i hipoteza o ubrzanom metabolizmu, koji bi povećao energiju u telima monaha. Iako su naučnici primetili da se telesna temperatura meditatora povećala, nažalost nisu bili u stanju da ubedljivo objasne kako je to moguće.

Naučnici su ponovo pogledali praksu tumoa 2012. Marija Koževnikov (takođe sa Harvardske medicinske škole) testirala je i iskusne tibetanske monahe i zapadnjačke praktičare joge. Potonji su samo izvodili vežbe disanja i naprezali pojedinačne mišiće, ali nisu koristili vizuelizaciju. U ovom slučaju, održavanje fizičke toplote je bilo teško i kratkotrajno.

U oba eksperimenta, istraživač je izmerio ne samo telesnu temperaturu, već i moždane talase meditatora. Kod monaha fokusiranih na vid, elektroencefalograf je pokazao povećanje alfa, beta i gama talasa. „Veličina povećanja temperature je u značajnoj korelaciji sa povećanjem snage alfe tokom meditacije“, napisala je Koževnikov u svom izveštaju „Neurokognitivne i somatske komponente povećanja temperature tokom Tumo meditacije: legenda i stvarnost“. Ona je nastavila: „Rezultati sugerišu da određeni aspekti tumo tehnike mogu pomoći onima koji ne meditiraju da nauče da regulišu svoju telesnu temperaturu.

Kontrola uma kroz meditaciju, kada se praktikuje tokom mnogo godina, ponovo se pokazala kao efikasan način kontrole tela. Svi koji u trenutku stresa nekoliko minuta dišu tiho i duboko su naučili da je to moguće. „Osećajući“ ovaj opušteni dah, mozak „prepoznaje“ da zapravo nema zbog čega da bude nervozan i usporava oslobađanje adrenalina, usporavajući tako otkucaje srca. Tako se čovek smiruje.

Ledeni čovek

Najpoznatiji evropski majstor kontrole tela i uma je Vim Hof – holandski „Ledeni čovek“. Otkrio je radost boravka u ledenoj vodi kao tinejdžer. Tada je doživeo neku vrstu unutrašnjeg buđenja. Njegova fascinacija disanjem, hladnoćom i otpornošću na hladnoću bila je toliko sveobuhvatna da je oborio nekoliko rekorda: najduže kupanje u kockama leda (to je uradio nekoliko puta, obično praćen kamerama – njegov najbolji rezultat, skoro dva sata); penjanje na Kilimandžaro samo u šortu i cipelama (i penjanje na Mont Everest u sličnoj opremi, završavajući na 7400 metara nadmorske visine), i plivanje 66 metara pod ledom.

U intervjuima i programima obuke, Hof ističe pozitivnu stranu izlaganja niskim temperaturama i podučava tumo meditaciju. Tvrdi da hladnoća dobro utiče na anksioznost i depresiju – dala mu je snagu i pomogla mu da preživi teško vreme nakon samoubistva njegove voljene žene. Ledeni čovek takođe tvrdi da može da kontroliše svoj imuni sistem. Rado učestvuje u naučno-istraživačkim projektima da to dokaže. Kada uroni u ledenu kupku (pogledajte video Vim Hof – Tumo dostupan na internetu), njegov krvni pritisak raste, ali njegov broj otkucaja srca, koji bi trebalo da se poveća kao odgovor na hladnoću, ostaje nepromenjen. Zahvaljujući tumou, Hof može da kontroliše svoj vagusni nerv, koji je odgovoran za rad srca i digestivnog trakta, kao i respiratornog i imunološkog sistema. Ovaj nerv takođe reguliše parasimpatički nervni sistem. Fizioterapeuti to nazivaju „regulatorom ravnoteže tela i duše“. Oni takođe tvrde da se disanjem dijafragmom ovaj sistem može stimulisati, čime se smanjuju negativne emocije i vodi zdraviji i duži život.

Ovde je vredno pomenuti studiju koju je 2011. godine sproveo Peter Pikers sa Medicinskog centra Univerziteta Radboud u Holandiji. Jedan od subjekata bio je Hof. Ubrizgane su mu mrtve bakterije E. coli (koliforme), koje u ovom obliku ne predstavljaju pretnju po zdravlje, ali bi ionako trebalo da podstaknu reakciju u organizmu. Oni su izazvali simptome slične gripu kod preostalih učesnika studije, dok je Hof osetio samo blagu glavobolju.

Holanđanin smatra da svako može da nauči da kontroliše svoje telo i um (ili bolje rečeno um i telo – prema Hofu ovo je ispravan redosled). On vodi radionice, uključujući u svom centru u Przesieki na planini Karkonosze. Kao i Aleksandra Dejvid-Nil, on želi da  podeli svoje znanje. Na njegovoj veb stranici piše: „Naš odnos sa svetom u kojem živimo se promenio tokom vremena. Naš način života nas je odvojio od prirodnog okruženja. Zbog ovog isključenja, naši mehanizmi večnog preživljavanja se više ne pokreću i izgubili smo dodir sa svojom unutrašnjom moći.

Na sreću, tu snagu možemo probuditi u sebi. Čak i ako fraza „unutrašnja moć“ zvuči pomalo kao nju edž, teško je ne složiti se sa Ledenim čovekom. Već smo zaboravili kako je hodati ceo dan, bez obzira na vremenske prilike, spavati na otvorenom (bez dušeka na naduvavanje, punih vreća za spavanje i pametnog telefona) i jesti ono što nađemo u šumi. Umesto prirode, izabrali smo udobnost i osećaj sigurnosti. Zahvaljujući tome, sigurno živimo duže, ali šta je sa našim kvalitetom života? Naravno, ne moramo satima da sedimo polugoli na snegu, ali svakako vredi ojačati svoje telo (koji se u stakleničkim uslovima ulenio), kao i našu oslabljenu psihu. Na kraju krajeva, stari su znali da zdrav duh živi u zdravom telu. Učvršćivanje hladnoćom, kontakt sa prirodom i vežbe disanja su odlični tretmani za uobičajene pošasti preterane stimulacije i stresa.

Prevod i adaptacija sa

https://przekroj.pl/en/society/kindle-the-fire-within-aleksandra-kozlowska

Fejsbuk Komentari
Baner

OSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo vas unesite vaše ime ovde