Kako zaustaviti grad?
Po našem mišljenju, sve opisane metode uticaja na grad mogu se podeliti na sledeće ritualne radnje:
—— izbacivanje određenih predmeta na ulicu (u dvorište, preko praga);
—— zabrana rada određenim danima;
—— sečenje tuče;
—— zastrašivanje gradonosnih oblaka, ponekad sa erotskim prizvukom;
—— zakopavanje u zemlju predmeta koji daju simbolički pojas zaštita;
—— zabadanje krstova i grana nekih vrsta drveća u zemlju;
—— radnje u vezi sa požarom;
—— zastrašujuća buka i urlik;
—— poziv na obrok i poslasticu za zle duhove;
—— tabuiranje bele boje i radnje slične oluji sa gradom;
—— okretanje predmeta;
—— paljenje sveća i kropljenje svetom vodicom;
—— ukrašavanje stanova apotropejama i nošenje amajlija;
—— mahanje raznim predmetima ispred oblaka;
– pojedinačna borba čarobnjaka sa duhovima koji šalju grad.
Možda je najčešća akcija protiv grada bacanje predmeta napolje u dvorište, preko praga, a ova radnja se može računati kao univerzalna za sve narode koji su sačuvali ostatke meteorološke magije. Dakle, u jermenskoj tradiciji, tokom oluje s gradom, ljudi se rasipali soli na ulici da se grad pretvori u vodu. Ponekad se, uz so, preko praga bacao i tronožac. Bacali su noževe na ulicu ili preko praga, pljuvali, pokerali, i druge gvozdene predmet gvozdeni predmeti. Oštri gvozdeni predmeti mogli su jednostavno da se izbace sa praga, polažući ih poprečno. Preko praga su bacali I ovo -ljuske uskršnjih jaja i kosti žrtvenih životinja. Slične paralele nalaze se i u slovenskim predanjima. Na primer, kada se zavere od tučea sneg je bacio šaku krupne soli visoko u nebo i rekao:
Sol je gore, pada sneg, so će pasti i sneg će nestati.
Na slici je tronozac iz Narodnog muzeja Valjevo
Slične paralele nalazimo i u slovenskim predanjima. Južni Sloveni su za vreme grada bacali sekire, kose i druga oštre gvozdene objekte prema oblaku. Često su ih postavljali sa vrhom nagore da unište planetar koji je slao grad ako bi pao sa neba.
Sekire, noževi i drugi oštri predmeti deluju ne samo kao amajlije, već zaista utiču na loše vremenske prilike („seče“ oblake i grad), a ovi univerzalni lojna sredstva poznata su mnogim narodima.
Stavite vile (ili vile i metlu) unakrsno spred kućnog praga ili ih izneti u dvorište.
[Bogumil 2012, 6].Uz to, mnogi slovenski narodi „izbacuju iz kuće pećni pribor i metlu“ [Tolstaia 2011, 84]. Ali najčešći zaštitni predmet je, možda, lopata za hleb, obred bacanja koji je N. Tolstoj smatrao zajedničkim Slovenima [Tolstoj 2003, 131].Kombinacija lopate za hleb – jednog od „zaliha“ iz šporeta – sa drugim zalihama žitarica i samim hlebom čini poseban „hlebni“ krug apotropejskih (zaštitnih) predmeta [Tolstoj 2003, 133].
Sličan „hlebni“ krug apotropejskih predmeta ne srećemo u jermenskoj tradiciji, iako se podjednako često susreće i drugi apotropej – tronožac.u obrednoj praksi i Jermena i Slovena. Upotreba tronošca kao sredstva za raspršivanje gradonosnih oblaka poznata je u svim jermenskim etnografijama.
Ova upotreba tronošca za ognjište bila je široka uobičajen kod južnih Slovena.
Na mnogim slovenskim prostorima, za vreme grada, osveštana vaskršnja jaja bacala su se u dvorište ili bacala preko kuće U ovoj situaciji, magijska ideja je nastala na nekoj spoljašnjoj sličnosti između tuče i jajeta [Tolstoj 2003, 136]. Verovatno su u vezi sa ovim tokom Mijanske ceremonije: trljali su testise dečaka kamenjem s gradom da bi zaustavili grad , a dečacima su brisali rane gradom tako da se grad pretvori u kišu. [Kočarjan 2009, 193; Haratjan 2011, 172].
Vaskršnja jaja se farbaju na Veliki četvrtak. Veruje se da se jaja koja se farbaju na ovaj dan nikada ne pokvare. Jaje je, kao i njegova ljuska, osvećeni predmet, tim pre što se jaje kuvalo na šporetu, a šporetni atributi, kao što znamo, često su bacani u dvorište za vreme grada. Uporedi: ponekad se na lutku Hermana stavljao šešir od ljuske prvog farbanog uskršnjeg jajeta [Kabakova 1995, 499].
Što se tiče kostiju kurbana, bosanski muslimani su ih, kao i Jermeni, bacali sa praga za vreme grada.Rogovi i kosti od „kurbana” (zaklanog za praznik Kurban) ovna [Tolstoj 2003, 190].
Za razliku od slovenske tradicije, zabrana rada određenim danima radi sprečavanja grada ne nalazi se u jermenskoj svakodnevici. Dok je kod Slovena bilo dana kada je bilo kakav poljski rad bio zabranjen [Agapkina 2002, 333–334]. Istočni Sloveni su imali posebne gradonosne dane (u sredu posle Uskrsa), tokom koje je bilo nemoguće raditi. Zanimljivo je da na nizu mesta postoji kombinacija komemorativnih i meteoroloških motiva. Na primer,u Polisiju je zabranjeno kopati zemlju i graditi ograde u toku Vaskršnje nedelje, jer će „doći grad” i „mrtvima je teško” [Agapkina 2002, 334]. Takođe nije dozvoljeno mrtvac na groblju otvori, inače će padati grad.
Da bi sprečili grad, Jermeni postuju: sve nedelje od Vaskrsa do Iljina poste, a na Iljinov dan se okupljaju sa celim selom, prinose javnu žrtvu i blagosiljaju useve. Poste i na Sv. Tadej [Lalajan 1908, 125].
Motiv sečenja grada takođe je rasprostranjen i kod Jermena i kod Slovena. Da bi se tuča zaustavila, bilo je potrebno da se grad cepa nožem ili sekirom na pola, ili poprečno, ili na tri ili četiri dela. U Nor-Bajazetu je to trebalo da uradi prvorođeni dečak na kućnom pragu. Sloveni poznaju obrede kada prvorođeni sin je odgrizao jedan grad. Rusi su sekirom „prosekli” gradonosni oblak i sekli grad da bi grad „odsekao”, odnosno prestao.
Posebno treba istaći rituale zastrašivanja gradonosnih oblaka sa erotskim prizvukom. U slovenskoj tradiciji poznati su obredi tokom kojih žene– goleili podignute suknje – trčali po kući da uplašimo oblak i zaustavimo grad. Kako S. M. Tolstaia primećuje:
U kategoriju ovozemaljskih čuda ubrajaju se i ženska golotinja, a posebno ženske genitalije, čije je demonstracija jedan od najefikasnijih načina da se zastraše i oteraju gradonosni oblaci.U nekim selima zapadne Srbije, kada su se pojavili gradonosni oblaci, žena je visoko podigla porub, trčala oko kuće i vikala: „Ne idi, zmijo, na zmiju. Ova moja zmija (tj. vulva) je mnogo takvih zmija progutala!“
U Ukrajini su se neki gradjani svlačili, goli uzeli u ruke uskršnji kolač i, gledajući kroz njega, izrecitovali tekst izgrađen kao dijalog između grejdera i mrtvaca koji se nastanio u gradonosnom oblaku.[Tolstaia 2011, 322].
Kako A. Toporkov primećuje: magična svojstva, kako se verovalo, poseduju i najintimniji delovi tela: poznato je, na primer, da je demonstracija golih genitalija „skrenula“ gradonosni oblak,
Moćno oružje u borbi protiv grada postaje štap (ili motka) koji je korišćen za razdvajanje zmije i žabe/žabe: gonici i oblaka zaustavljaju oblak na granici uz pomoć ovih predmeta.
Ako neko vidi negde vidi da zmija želi da jede žabu, mora da zgrabi štap i otera zmiju od žabe, govoreći: „Kako sam te rasterao, da bih mogao da rasteram oblake“ [Levkievskaja 2001, 198].
Ovaj motiv dobija neočekivanu erotsku pozadinu u kontekstu ukrajinskog folklora. U ukrajinskim verovanjima žaba se smatra majkom zmije, veruju da se igra sa zmijom, kao muž i žena, i pari se
U jermenskim ritualima takva erotska semantika je slabo izražena,pa i tada ne u obredima koji zaustavljaju grad, već, naprotiv, u obredima koji izazivaju kiša. Nekoliko žena ide da ore korito reke: neke od njih uprežuu plug, a ostali se poteraju. U ovom slučaju, žene se potpuno skidaju -(opcija – presvlače se u mušku odeću) i počinju da psuju,kao pravi orači-ljudi.
Doi [Lisitsian 1992, 158].Zakopavanje i zabijanje zaštitnih predmeta u zemlju odigralo je veoma važnu ulogu u praktičnim aktivnostima jermenskih diplomiranih vrača.
Na kraju krajeva, sva snaga njihovih bajalica , zapisana na papiru, na kraju se ispostavila da je zakopana ili zasađena u zemlju, a od pravilnog izbora mesta zavisila je sudbina celog sela.
Po pravilu su na ivici sela između kamena zakopavali papir sa tekstom bajalice.
Prema istraživačima: Svetost slike kamena određena je njegovom prostornom fiksacijom na granici između „našeg” i „stranog” sveta. Stoga se motiv često vezuje za to.
Brava i ključevi pružaju sigurnost jer imaju motiv zaključavanja. Ključ je „zaključavao“ (tj. lišio mogućnosti da funkcioniše) zle duhove, uključujući i one koji su zapovedali gradonosnim oblacima. U istočnoslovenskoj tradiciji, da bi sprečili grad, grupa momaka je noću obilazila selo ili polje, noseći sa sobom kožu zaklanog jagnjeta, lopatu, živo pile, mlinski ventil, a zatim je zakopavali u tlo, odnosno simbolično su zaključavali krug [Agapkina 2002, 338].
Takođe uskršnja jaja, žive kokoške, njive su opasale nitima, a poslednjeg dana Vaskrsa ljudi sakupe sve kosti koje su ostale od praznične hrane i blagosiljajući ih nose u polje, gde ih sahranjuju. Ovo bi trebalo da zaštiti useve od grada [Korinfski 2013, 282].
Sličnu funkciju imalo je i zabadanje granja leske, voćaka, osvećene vrbe, kao i noževa, kosa, ražnja, sekira u uglovima polja.
Kod južnih Slovena bili su popularni gradonosni krstovi – drveni krstovi koji su se zabijali u oranice ili na granicu sela.
Troitska breza je ostavljena u polju da zaštiti useve od grada [Madlevskaia2005, 237].
Radnje u vezi sa vatrom u jermenskoj narodnoj kulturi su praktično odsutne, sa mogućim izuzetkom tradicije posipanja polja i vrtova zlatom.
U Rusiji se, da bi se sprečio grad, pepeo se sa ognjišta meša u prva semena raži [Korinfski 2013, 88].
Na Đurđevdan su palili božićnu slamu u njivi. Mnogi slovenski narodi, imali su obred spaljivanja posvećene vrbe, a Hrvati su, osim toga, oblak „krštavali” zapaljenom vrbinom grančicom. Obredi sa vatrom usmerenim protiv tuče su veoma česte među Slovencima: za tu svrhu u peći spaljuju posebno bilje, bacaju grad u vatru.
Jedan od najefikasnijih načina da se otera grad smatrali su buka i tutnjava.
Ukrajinski gradivniki su zvonili, verovalo se da će zvonjava zvona koje će zazvoniti na Trojicu rasterati gradonosne oblake. Među južnim Slovenima,nije bilo pucanja iz pušaka. Ponekad vodeničari pokreću praznu vodenicu da jače tutnji i da svojom tutnjavom plaši oblake [Tolstoj 2003, 178].
Zvonjava zvona, pucnjava iz pušaka, udarci po bakarnom ili zemljanom posuđu , zveckanje zvona i uopšte vriska, buka i galama, kao sredstvo zaštite od grada, bili su veoma popularni među Jermenima.
Poziv na trpezu zlih duhova koji su slali grad imao je suprotnu svrhu: pozivali su zle duhove da spreče njihov dolazak. Poznato je nana primer, poziv strašnom gospodaru zime Frost na obrok:
Mraze, mraze, dođi k nama da mleč mleku šljukneš, da nam čuvaš život i njivu, ne bij gradom, ne oštri crvom, i sve bi u polju bilo celo [Madlevskaja 2005, 198] .
Kod južnih Slovena lonci, zdele, kašike, hleb, so, trpeza iznosili su se pred grmljavinu – sve su to atributi simbolične trpeze. U Srbiji, čim primete da je uragan na pomolu, žene iznose sto u dvorište, stavljaju tri kašike i tučak [Sumcov 1889, 79].
Po istočnoslovenskoj tradiciji, obrok se dogovarao na međi ili su se hleb i so stavili na prozor, nakon čega su se nosili do reke i spuštali u vodu.
Po narodnom predanju, da bi leti mogao oterati grad, hmarnik treba na Badnje veče za vreme večere od svakog jela na trpezi odloži po kašiku,u posebnoj posudi. Sa ovom zdelom izlazi na prag i poziva na večeru sve njemu poznate obešene i utopljenike u selu, nazivajući svakog po imenu. Ona poziva sam oblak govoreći mu: „Dođi na večeru, // A ako nemaš snage da dođeš sada, //
Da nemaš snage / Dođi u leto. Kada u leto dođe oblak, lisica joj zabranjuje da sipa grad na polja i bašte [Levkievskaia 2001, 197–198].
Sre: junak priče M. Kocubinski „Senke zaboravljenih predaka“ – Ivan – na Badnje veče pozvao je zle duhove, oluju na večeru, velikodušno ga počastio hranom i votkom.
Takođe je bio običaj da Sloveni bacaju brašno u vatru, kako su ga jeli planetari u oblacima
Prema slovenskim tradicijama, bela odeća, koja podseća na grad, ne može se nositi od Uskrsa do Vaznesenja. Ne nosite belu odeću napolje boje, perite rublje (a svim četvrtkom od Vaskrsa do Vaznesenja bilo je zabranjeno mlatiti lan valjkom), jesti belu hranu [Agapkina 2002, 333]. U nekim
U nekim običajima je efekat grada bio metaforički reprodukovan. Takav je, na primer, običaj udaranja kamenom u glavu.Prilikom prve grmljavine treba nečim da udarite u glavu – kamenom, štapom, a istovremeno reći: „Moja gvozdena glava ne boji se groma“ [Tolstoj 2003, 130].
Sličan motiv nalazimo i u jermenskim verovanjima: za vreme prve grmljavine seljaci Varande grizu gvožđe i udaraju kamenom u glavu i istovremeno govori se: „Glava je kamena, a gvožđe savijeno“, da grad ne ide [Lalajan
1897, 220]. A među Gandžačkim Jermenima je bilo uobičajeno da se prilikom prve grmljavine kaže:
Kameni grad – molari [Lalaian 1900, 348].
Što se tiče prevrtanja objekata tokom nevremena,
Jermenske seljanke bacale su u dvorište za vreme grada ne samo tronošce i druge metalne proizvode naopačke, već su i okretale čak i kamenje. Prevrtanje tronožaca poznato je i kod južnih Slovena, posebno kod Bošnjaka [Tolstoj 2003, 190].
Sloveni imaju običaj da oblake posipaju osvećenom vrbom i svetom vodicom, ili jednostavno poškrope grad vodom da se i oni pretvore u vodu.
Jermeni su zapalili i sveće osvećene da bi sprečili grad.na svećnicu, kao i sveće Velikog petka i svuda upaljene kandile i lampe [Lalajan 1897, 244].
Postojala je ideja da i razne dekoracije mogu pomoći da odvratimo grad. Mnogi slovenski narodi ukrašavali su nastambe i korale granjem. leska [Agapkina 2002, 338]. Poljaci i Belorusi su imali običaj ukrašavanja kuća sa grančicama osvećene vrbe ili johe [Madlevskaia 2005, 226].
Da bi se zaštitili od grada, mogli su da zamahnu vilama, srpom, sekirom, štapom,čime se ugrožava oblak. Po pravilu, to je radila žena .
Čim kiša počne da pada, žena sa rešetom izlazi u dvorište i revnosno maše njim i iz sve snage viče: „Mara, Stance! Hej Marija, hej Magdalena! Izađi na sastanak dođi na oblak i namotaj ga tamo gde ne pevaju pesme, ne plaču, gde petlovi ne pevaju, tj.u planine gde nema nikoga – vau, vau! [Sumcov 1889, 79].
Т. В. Тадевосян (Ванадзор, Армения)
Облакопрогонники
и заговоры от града
(на материале армянской
и славянской народных традиций)
Kiša u narodnoj tradiciji Slovena- vlasnici i vođe oblaka su obešenici i utopljenici
Gradonosni oblaci -kazna za počinjene grehe- a evo i ko ih šalje i rasteruje- slovenska verovanja
