O misterijama i čudotvornoj sili pravoslavnih svetih objekata
Andrej Muzolf, nastavnik Kijevske bogoslovije, govori o čudotvornim ikonama, netljenim moštima, mirotočivim moštima, svetim izvorima, svetom ulju i drugim pravoslavnim svetinjama.
— Andrej, ima li mnogo čudotvornih ikona u Crkvi? Da li je takva oznaka prikladna? I kako to možemo objasniti?
—Da bismo odgovorili na vaše pitanje, prvo treba da definišemo šta je ikona. Ikona je prozor u nebesko carstvo. One su važne za vernike jer oslikavaju Carstvo Božije, dođi sa silom (Mk. 9, 1), jer pored Boga i anđela, ikone prikazuju i svete – odnosno one ljude koji su svojim povigom ugodili Bogu. . Sveci su ljudi kao i mi; jedino što ih razlikuje od nas jeste to što su oni već dostigli ono čemu mi tek težimo, a što je glavna svrha života svakog čoveka — teozu. Dakle, ikone služe da podsećaju čoveka na neophodnost stremljenja ka Bogu, onom Arhetipu, po kome smo svi stvoreni, ali koji smo kasnije pomračili svojim gresima.
Što se tiče čudotvornosti pojedinih ikona, treba pojasniti da nijedna ikona nije sama po sebi čudotvorna. Samo je jedan izvor čudesa u ovom svetu – Gospod, koji nam svojom neizrecivom ljubavlju šalje milost i blagodat. Tako sveti Teofan Zatvornik piše: „Neke ikone su čudotvorne jer je tako Bogu ugodno, ali sila nije u ikonama, ili u ljudima koji im se obraćaju, nego u milosti Božijoj. Čudo je upravo pojava milosti Božije prema nama grešnim ljudima. Gospod stvara čuda bilo gde, bilo kada i kroz bilo šta. Ali u pomislima svetih otaca, jer se blagodat Božija najčešće projavljuje kao odgovor na molitvu, kao odgovor na naše obraćanje Tvorcu našem, tada se, shodno tome, čuda dešavaju najčešće na onim mestima gde postoji takva molitva; odnosno u crkvama: za vreme bogosluženja,
Za vreme molitve otvaramo svoja srca pred Bogom, a kao odgovor Gospod nam šalje svoju spasonosnu blagodat, isceljujući nas i iznutra preobražavajući. Samo Bog, i niko drugi, je izvor ove blagodati, međutim, kako je čovek stvorenje i duhovno i telesno, blagodat se otkriva i kroz vidljive, fizičke stvarnosti: ikone, mošti, svetu vodu. Pravoslavlje, za razliku od dualističkih koncepata, nikada nije smatralo materiju zlom. Bog je sve stvorio „vrlo dobro“, i stoga, prema svetom apostolu Pavlu, ne samo da će ljudi steći oboženje, već će se i sama tvorevina na kraju osloboditi vlasti truleži (Rim. 8,21). Hrišćanstvo ne poziva čoveka, kao mnogi religiozno-filozofski sistemi, da se potpuno odvoji od materije, već naprotiv — ono koristi materiju u delu spasenja čoveka. Bog spasava čoveka kao materijalnu tvorevinu,
Zato možemo reći da je svaka ikona čudotvorna, pre svega svedok istinskog čuda — čuda mogućnosti opštenja čoveka sa Bogom.
— Jedno od najčudesnijih pravoslavnih čuda su netljene mošti svetih. Šta su svete mošti? Kada je nastalo poštovanje ikona? Znamo li čije su mošti prve bile poklonjene?
—Kao što je već rečeno, hrišćanstvo visoko ceni ljudsku prirodu. Jasan dokaz za to je tradicija poštovanja moštiju svetitelja. Sveti oci ističu da je glavni razlog poštovanja moštiju u Crkvi Hristovoj – Ovaploćenje. Sin Božiji, uzevši u ovaploćenju ljudsku prirodu u svoj njenoj punoći, isključujući greh, pokazuje time njen značaj i dostojanstvo. Sveti apostol Pavle poziva hrišćane da proslavljaju Boga ne samo dušom, nego i svojim telima, koja su i tvorevina Božija i hram Duha Svetoga (up. 1. Kor. 6, 19-20), pa je stoga čak i smrt. nesposoban da liši čoveka ove prerogative.
Sveti Jovan Damaskin, govoreći o poštovanju svetih moštiju, piše: „Gospod Hristos nam je dao spasonosne izvore: mošti svetih, izlivajući raznorazne blagoslove, odišući slatkim mirisom smirna… Po zakonu, svako ko dolazi u dodir sa mrtvima postaje nečist (up. Br. 19,11); ali nisu mrtvi. Jer od kada je u mrtve pribrojan Onaj Koji je sam život, Razlog života, mrtvima ne nazivamo one koji su upokojeni u nadi u vaskrsenje i sa verom u Njega… Kroz mošti demoni se odbijaju, nemoćni se isceljuju, slepi vide svetlost, gubavi se čiste, iskušenja i jadi prestaju, i svako dobro i savršen dar silazi odozgo, od Oca svetlosti (Jak. 1, 17) kroz njih za one koji traže sa nesumnjivom verom .”
Što se tiče prakse poštovanja moštiju, treba napomenuti da se u Starom zavetu već pominju čudotvorni ostaci preminulih svetaca. 4. Carevi govori o tome kako je dodirivanje kostiju proroka Jeliseja oživljavalo mrtve (up. 4. Car. 13,21).
Osim toga, u Jevanđeljima vidimo naznaku postmortalnog poštovanja tela (moštiju) svetih: nakon što je Irod posekao glavu svetom proroku i Preteči Gospodnjem Jovanu, učenici proroka uzeli su njegovo telo i pobožno ga sahranili. . Tako je učinjeno i sa telom prvog hrišćanskog mučenika, svetog arhiđakona Stefana.
Takođe iz crkvene istorije znamo da prvi drevni dokazi o poštovanju moštiju svetih datiraju iz sredine II veka, preuzeti iz žitija sveštenomučenika Polikarpa Smirnskog. Njegovo žitije kaže da su hrišćani Smirne, nakon što je sveštenomučenik spaljen na lomači, s ljubavlju sabrali njegove ostatke i držali ih „na mestu koje mu odgovara“.
—Šta su mirotočive mošti? Kako se čuvaju? Gde su najpoznatiji?
— Mirotočive mošti su svete mošti čija se svetost još više potvrđuje spoljašnjim projavama — tokovima mirotočenja. Dakle, povremeno iz njih izlazi posebna viskozna tečnost, miro, koja ima snažan, prijatan miris.
Najpoznatije mirotočive mošti nalaze se u Dalekim pećinama Kijevopečerske lavre, koje pripadaju nepoznatim bogougodnicima. Poreklo samo jednog od njih je pouzdano poznato — sveštenomučenika Klimenta, pape rimskog, koji je stradao početkom drugog veka u Hersonesu (danas sevastopoljski okrug). Bilo 988. ili 989. godine deo njegovih moštiju je po naređenju ravnoapostolnog kneza Vladimira prenet u Kijev i potom završio u Pečerskoj lavri.
—Pravoslavni hodočasnički putevi često ukazuju na razne svete izvore. Šta je značajno kod njih? Kakva je voda u njima? Kako da ga koristimo?
— Sveta voda sa izvora i sveta vodica osvećena u crkvi, na primer na Bogojavljenje, uprkos mišljenju mnogih, nisu isto.
Vodu sa izvora nazivamo „svetom“ ne zato što je blagoslovena u bunaru, već zbog njenog neobičnog, čudesnog porekla. Iz crkvene istorije znamo da su se na mestima naročitih javljanja Boga ili Bogorodice ili nekih svetitelja čudesno javljali izvori. Koristeći ovu vodu sa poštovanjem, a takođe i sa verom i nadom u Boga, mnogi sa zdravstvenim problemima dobijali su isceljenje svojih nemoći. Zbog toga je takva voda u narodu poznata kao „sveta“ ili „lekovita“, jer, uzeta uz molitvu, donosi korist ljudskom telu.
Međutim, voda koja je blagosiljana u Velikom ili Malom Vodosvećenju se pravilnije naziva „sveta“. Ovo poslednje se u liturgijskoj tradiciji naziva „agiasma“, što znači „sveto“. U trenutku njenog blagosiljanja, sveta voda postaje, kako o. Aleksandar Šmeman kaže, ono za šta je sav materijal zamišljen da bude – sredstvo za krajnji cilj, oboženje čoveka, poznanje Boga i sjedinjenje sa Njim.
Prema Svetom Dimitriju Rostovskom, sveta voda ima moć da osveti i dušu i telo čoveka — jedini neophodan uslov za to je vera samog čoveka. Sveti Teofan Pustinjak kaže da je besmisleno oslanjati se na isceliteljsku moć svete vode ako u vašem srcu nema prave vere u Boga.
I na drugom mestu svetitelj piše da blagodat koja dolazi od Boga kroz Časni Krst, svete ikone, svetu vodu, mošti, pa i samo Pričešće, ima snagu samo za one koji su ove blagodati udostojeni pokajanjem, smirenjem, služenjem drugima, činovima. dobročinstva i ispoljavanja drugih hrišćanskih vrlina. Ali bez njih blagodat ne spasava. Ona ne deluje automatski, kao talisman, već je beskorisna za bezbožnike, ili hrišćane po imenu, ali bez ikakve vrline.
Tako možemo da popijemo sto litara bogojavljenske vode, ali ako nemamo vere u Boga i ljubavi prema bližnjima, ova voda, nažalost, nikada neće biti izvor žive vode koja nas upućuje ka večnom životu, kao što je rečeno u naredbi Velikog vodoosvećenja.
— Kako da se odnosimo prema relikvijama kao što su kapa svetog Marka Grobara ili papuče svetog Spiridona Tremitskog , za koje se kaže da imaju posebnu čudotvornu moć?
—Prema utvrđenoj pobožnoj tradiciji, mi se odnosimo prema takvim svetim predmetima baš kao i prema njihovim svetim „vlasnicima“. U nekoliko slučajeva, na primer, postoje čak i posebni liturgijski dani posvećeni odeždi Presvete Bogorodice ili verigama Svetog Petra.
U Svetom Pismu se više puta kaže da su ne samo neki ugodnici Božiji imali dar čudotvorstva, nego su i delovi njihove odeće imali posebne čudotvorne moći: Mantija svetog proroka Ilije je razdvojila vode reke (4 Kr. 2: 8), a maramice i kecelje svetog apostola Pavla služili su za isceljivanje bolesti, pa čak i za isterivanje zlih duhova (Dela ap. 19,12).
Ali se takvim predmetima nikada ne obraćamo u molitvi, već samo svetiteljima kojima pripadaju. Ne uzvikujemo: „Šeširu sveti, moli se Bogu za nas“, nego kažemo: „Sveti oče Marko, moli se Bogu za nas“. Poštovanje ove ili one stvari ne zasniva se na njenoj autonomnoj svetosti, već na njenoj pripadnosti ovom ili onom podvižniku: blagodat Svetoga Duha tako obilno deluje u izabranicima Božijim da čak i njihovi svakodnevni predmeti postaju provodnici Božije sile. Ali, u isto vreme, takve svetinje ne treba da postanu za nas najvažnije, da zasene samoga Boga, Čudesa. Inače će nas takva izopačena duhovna praksa dovesti u zavisnost od moštiju, i naš život će postati potraga za određenim moštima, a ono glavno – stremljenje ka pokajanju i pričešću Tela i Krvi Gospodnje – postaje nešto nevažno i trivijalno.
—A šta je blagosloveno ulje? Kako da ga pravilno koristimo?
— Prvobitno blagosloveno ulje se koristilo isključivo u službama. Evo istorije ove prakse: na Jutrenjama za velike praznike, u vreme Polijeleja, sveštenik bi uzeo ulje iz lampade ispred ikone praznika ili svetitelja i njime pomazivao poklonike, simbolično označavajući učešće vernika. u radosti događaja koji se slavi. Ni u patrističkim ni u liturgijskim tekstovima ne nalazimo da ovo ulje ima neka posebna lekovita svojstva.
Međutim, u isto vreme, samo ulje se oduvek smatralo lekovitom supstancom. Još u Starom Zavetu ulje je simbolisalo dobrotu Božiju prema čoveku, radost i revitalizaciju. A u Jevanđelju se kaže da su sveti apostoli koristili ulje za pomazivanje bolesnika, koji su se time isceljivali (up. Mk. 6, 13). Sveti Simeon Solunski piše: „Ulje je sveto silom obreda i ispunjeno Božanskom silom, a štaviše, pomazujući telo prosvetljuje i osvećuje dušu, jača i telesne i duhovne sile, leči rane, razara. bolesti, čisteći od svake grešne nečistote, imajući snagu da nam podari milost Božiju i da Ga umilostivi“.
Naravno, kao što je gore rečeno, takve čudesne moći takvih svetih predmeta, poput ulja, ne ukazuju na njihov karakterističan karakter ili nezavisnost. Sveto ulje je samo simbol, sredstvo kroz koje Bog deluje u našem životu. I zato je glavno da se naš pobožni odnos prema takvim svetinjama ne pretvori u magiju ili ritualizam. Nikakva vera u konkretne radnje određenih stvari ne bi trebalo da pobedi veru u Boga u našem životu, iu onome što je On pripremio za svakoga od nas, samo ako smo verni svom pozivu da postanemo deca Božija u Hristu (up. Jn. 1:12).
Natalija Goroškova je razgovarala sa Andrejem Muzolfom.
Preveo Džesi Dominik
Pravoslavni život
13 dekabra 2016 g.
https://pravoslavie.ru/99397.html
Šta se zaista desilo sa Hristovim krstom i gde se nalaze ostale relikvije sa Raspeća
Relikvije i moćni magični artefakti
Relikvije predaka,svetaca i kristalne relikvije kao magijsko oruđe
Sveta Petka i moć izvora nenačete vode
Tri Sveca koja vas mogu izlečiti-Manastiri isceljuju i od najtežih bolesti!
